Roditeljstvo kao izazov

Ko je već roditelj zna a ko nije još, pretpostavlja, da se u njega ne ulazi sa preciznim uputsvom za upotrebu. Da je to jedan krivudav put, pun uspona, i da često planinarimo bez smernica i bez vodiča. Da ćemo se često osetiti umorno, frustrirano i iscrpljeno a da ćemo usput osećati i kako to sve uz toliku količinu ljubavi ima i te kako smisla.

Od momenta kada par sazna da očekuje bebu javlja se mešavina najrazličitijih osećanja. U zavisnosti od toga koja priča i iskustvo stoje pre toga kao pozadina, zavisi i koja od osećanja će biti u većoj meri trigerovana. Najčešće su to uzbuđenje, sreća, strah, sumnja, zabrinutost pa opet red sreće i euforije. Tada već budući roditelji maštaju kakvi će biti, i obavezno će biti totalno drugačiji od svojih roditelja, sve je jasno kao dan. Onda dođe zamotuljak od par kilograma sa vrlo nejasnim načinom informisanja o svojim potrebama, danju, noću, 24 h praktično. Ali više nema nazad.

Neki roditelji se oslanjaju na svoj zdrav razum, ili ono što je posle neprospavanih noći ostalo od njega, neki na svoje roditelje i njihove savete, jer ipak su svoju decu održali u životu pa računamo da su znali valjda šta rade. Neko će pročitati puno knjiga o roditeljstvu, upisati neki kurs. Šta koga raduje svakako.

Ono gde svi zapnemo su čuvene granice. Kakve sad granice sa malom bebom? Nikakve posebno u bebećem uzrastu, samo malo oko spavanjai par sitnica, ko želi. Svako ima pravo na svoja uverenja i na svoje izbore i nema mesta za osudu. Ko želi, može raditi na tome da dete spava u svom krevecu, da ne koristi cuclu do u nedogled već samo prvih par meseci kada je taj objekat od pomoći i bebama i roditeljima. Može se raditi i na rutini, da se uveče na spavanje ide u slično vreme i da se uspostavi struktura koja malom stvoru koje još ne zna gde se obrelo i o čemu se ovde zapravo radi, al se umiri kad oseti mamu i tatu, će doneti mir, da se umiri i postojanjem nekakvog reda i sleda dogadjaja. Pa će to recimo biti kupanje, hranjenje i krevetac. Verujem da mnogo čitatelja sada misli kako to eto kod njih nije moguće, pa milion razloga zašto ne. Jeste moguće, ko želi. Nakon 5,6 večeri ponavljanja rituala bebac će se navići i svakako biti saradljiviji nego kad nema reda uopšte. Ima lepih knjiga na ove teme koje obuhvataju kako da naučimo bebu da spava između ostalog. U nekim porodicama, što je u redu svakako, roditelji ne vole rutinu i ne žele da stvari rade u isto vreme. Takođe, ko je pobornik strukture i rituala, može kada beba počne da jede čvrstu hranu da prestane da je hrani noću jer to noćno buđenje pređe u bebeći ritual a ne u potrebu za hranom. Kao što bebama treba tako i roditeljima, koliko toliko kontinuiran i miran san. Ujutru su svi raspoloženiji za dnevne avanture.

Kako dete odrasta tako se svi bolje upoznaju i onda dolazi vreme novih izazova kada se pojavi dečije NE. To je svakako prva reč koju deca nauče, odnosno prvo nauče da kažu NE pa tek kasnije da kažu DA. Onda ih mi grdimo, pa negodujemo pa kako rastu i govore jasno da nešto neće mi ubacujemo da to ne može da se kaže, da nije lepo, nije pristojno. Između druge i treće godine se obično povede mini rat. Neretko se nastavi i godinama kasnije. Dakle obrni okreni, granice se svuda provlače. Malo nama dete postavlja granice malo mi njemu. Nezgodno je prilično ako detetovo NE postane jače i moćnije od našeg. Umetnost je igrati na toj tankoj liniji-granici kontakta. Uvek se povlači pitanje koje granice su adekvatne za koji uzrast. Ako pogledamo u ovaj od druge do treće godine onda možemo reći da su tantrumi pravi izazov. Detetu se zapravo ne sme dozvoliti da se tokom tantruma povredi. Da udara sebe, da udara roditelje, da se baci i tako rizikuje i ozbiljne povrede. Tada mu je potreban kontakt, umirenje, fizičko držanje i obuhvatanje, nekad i prilično snažno, da bi osetilo tu obuhvaćenost ali i moć roditelja da ga zaustavi. Posle par minuta te intervencije koju treba da prati ujednačen govor na uho mališana da je sve u redu, dete počinje da se opušta i tek onda je moguć nekakav razgovor na temu toga šta se desilo. Ima dosta knjiga koje obuhvataju i ovu temu kako postaviti granice detetu, na smislene i kreativne načine.

Taman roditelji pomisle da su već rešiči i krevet i cuclu i hranjenje i te tantrume i sad malo pauza. Medjutim, nema realne pauze u ovoj celoživotnoj ulozi. Kako rastu tako se avantura usložnjava. Svaki razvojni period nosi svoje teme pa tako i čuvena noša, polazak u vrtić, rekreativnu a onda i u školu.

Svi razvojni periodi su i mini krize i mini separacije pa su pomešana osećanja takođe normalna i očekivana. Svaki roditelj ima i očekivanja kako od deteta tako i od sebe. Neretko je teško ta dva približiti a kamoli pomiriti ili uskladiti. Ono štoo je važno je svesnost o tome. To je prvi korak. Ja bih rekla i jedna mantra kojom kažemo sebi da se trudimo, da svakako radimo najbolje što umemo, da je potrebno da smo dovoljno dobar roditelj. Šta to znači? Znaci upravo da se trudimo da razumemo šta se događa i unutar nas i unutar naših malaca i da ako se ne razumemo slobodno potražimo savet psihologa ili psihoterapeuta. Da se informišemo iz dostupnih izvora. To je to. Grešićemo zasigurno, vremenom ćemo možda uvideti u čemu ali svakako hoćemo. Ako i ne uvidimo deca će nam već u pubertetu neke propuste pojasniti i neće nam biti prijatno ali je važno da čujemo i uvažimo njihovo iskustvo sa nama. To je dovoljno dobro roditeljstvo.