Poštovani, u vezi sam od svoje 18te godine, a sada imam 25 i to mi je prva prava ljubav, on je 7 godina stariji od mene. Za to vreme smo raskidali dva puta, jednom na dva dana, a drugi put na 10 meseci, drugi put je on imao devojku. Pošto smo se pomirili po drugi put je bilo savršeno, počeli smo da planiramo porodicu i zajednički život po završetku fakulteta. Međutim, u poslednje dve godine osećam da se odaljio, kao da mu nisam dovoljna, ponekad čak i smetam. Ne odgovara na moje nežnosti, ne gleda me, ne trudi se da se vidjamo, ignorisao je moje diplomiranje, ignoriše godišnjice, dok od mene očekuje sve napred navedeno. Kada mu ukažem na to, ne negira svoje ponašanje, već izgovor traži u porodičnim problemima. On ima mnogo problema sa samopouzdanjem, disfunkcionalnu porodicu i sve to je kod njega izazvalo neku vrstu depresije. Ne želi da završi fakultet, ne vidi svhru u tome (fakultet je veoma perspektivan inače), na život gleda kao na ogroman problem. U jednom periodu se “zagrejao” za veridbu i brzi brak, ali sam ga sprečila, jer sam znala da tada nikako ne bi završili fakultete koje smo zajedno upisali (imali smo mnogo ispita do kraja), što on meni i dalje prebacuje i ljuti se zbog toga. Retko razgovara samnom o svojim problemima, i kada to čini, prećutkuje mnogo toga. Imam osećaj da nije siguran u ljubav prema meni. Za sve to vreme, ja sam ga napadala i tražila razlog za svađu i ljutnju, sve da bih izazvala neku reakciju od njega (i da budem potpuno iskrena, dobila neki dokaz ljubavi). Jutros sam mu našla poruku od neke devojke koja mu je napisala da ga voli. Ne bih mu ni pogledala telefon, da manje pažnje obraća na spravu, a više na razgovor samnom. On je video to, počeo da me napada, pokazao mi slike te devojke i jedini argument mu je bio da je ta devojka invalid. Inače, upoznao je sa drugom, videla sam na slici, ali meni je nikada nije pomenuo. Tvrdi da između njih postoji prijateljska ljubav, da ga ona inspiriše i podstiče na pozitivno razmišljanje. Nije imao objašnjenje zbog čega od novembra čuva tu poruku (redovno briše sms – ove), niti zbog čega mi je dve godine ćutao za osobu koja mu je očigledno bitna. Inače, od perioda kada su oni mogli da se upoznaju, on je počeo da me zanemaruje. Trudila sam se da budem pozitivna, da mu pokažem da ga volim, da budem tu za njega, pokušavala da nađem rešenje za njegovu depresiju, grešila kada sam zbog povređenosti izazivala svađe, prelazila sam preko zanemarivanja… ali ovo jutros me je dotuklo. Još moram da dodam, verujem ja da on sa njom ništa fizički nije imao, ali me boli to što mu moja ljubav nije dovoljna, što samnom ne razgovara, nalazi izgovore u problemima, a od druge devojke čuva poruku u kojoj mu ona piše da ga voli. Uporno mi tvrdi da mu je savest čista, a pobesneo je kada sam videla tu poruku, napadao me i vređao. Već mesecima razmišljam o prekidu ovog mučenja, samo ne znam da li ovo treba da bude kap koja je prelila čašu i šta može da mu znači apsolutno obožavanje od devojke u kojoj, pre svega, vidi invalida koji ima snagu i volju za životom i zbog toga ga inspiriše. Da se razumemo, njegovo prijateljstvo sa tom osobom nije problem, već ćutanje, ali  i čuvanje jedne takve poruke.