“Intenzivna, neočekivana patnja prolazi brže od patnje koja je naizgled podnošljiva. Ova patnja traje godinama i da i ne primjetimo izjeda nam dušu, dok jednog dana ne postanemo nesposobni da se oslobodimo gorčine koja nas onda prati do kraja života.”
— Paulo Koeljo
Psihosomatika je posebna oblast medicine i psihijatrije. Nastala je i razvijala se kao deo nauke koji je imao ideju i cilj da traga za činjenicama i značenjima odnosa tela i duše, kako u zdravlju, tako i u poremećajima i bolestima. Intrigantno je pitanje kako psihički i emocionalni život utiče na naše telo i obrnuto.
Šta nas razboljeva?
Psihosomatska medicina saopštava nam danas da su duševni, naročitto emotivni činioci u životu čoveka, presudni u njihovom dejstvu na pravilno ili nepravilno funkcionisanje njegovih telesnih organa. Produžen strah, ljutnja i gnev, mržnja i zloba, depresija i apatija, mogu da utiču na telesne organe čoveka. Ljudi se razboljevaju od tzv.psihosomatskih bolesti, u koje već danas mirno možemo da ubrojimo gotovo sve telesne bolesti. Sve je jasnije, da je čovek sam vinovnik većine bolesti koje ga u životu zadese.
Šta nas leči?
U savremenom imunološkom istraživanju u medicini, koristeći dostignuća psihosomatske medicine, došlo se do saznanja, da vera, nada i ljubav imaju uticaja. Kod zdravog i naročito kod bolesnog čoveka, deluju podsticajno na prirodne imunološke odbrambene snage u organizmu, uspešno se boreći protiv bolesti. Tek na ovaj način, mogli su biti objašnjeni retki slučajevi izlečenja i samoizlečenja od raka i drugih teških bolesti u savremenom svetu.
Mc Dugall smatra da kod osoba koje imaju sklonost ka psihosomatskim reakcijama, postoji teškoća u verbalnoj ekspresiji emocija. Zbog toga somatska ( telesna ) ekspresija postaje dominantna. U našem kliničkom iskustvu svakodnevno se susrećemo sa tegobama ” lupa mi srce”, ” znojim se”, ” bubnji mi u glavi” i slično. Bilo je dosta susretanja sa prenošenjem transgeneracijskog modela i bolestima koje su se ponavljale.
Pre četrdesetak godina bilo je malo onih koji su znali mnogo o mehanizmima pomoću kojih potisnuti bes može da dovede do glavobolje i povišenog pritiska, osećaj odgovornosti do bolova u leđima, potreba za ljubavlju i frustrirajuća zavisnost od nekoga do čira na želucu itd. Postavlja se pitanje kako lečiti psihosomatskog pacijenta. S jedne strane to je osoba koja traži pomoć, a sa druge nije spremna da prepozna psihološki aspekt svojih tegoba.
Svaki put kada pacijent ima čir, ekcem, glavobolju ili neke druge fizičke simptome, terapeutski pristup moraće da se fokusira na navike, stavove, uverenja. Na odnose sa ljudima u okolini, prošlošću, sadašnjošću. Dakle jedan holistički pristup, kakav geštalt psihoterapija i nudi, je nužan, ne bi li pacijent prepoznao kako on to radi. Kako ”boli svoju glavu”, ”steže svoj stomak” i reaguje svojim telom na ono što njegovoj duši treba.
“Bolest nije sila, koja bi nekoga izbacila iz života. Zaista, ona je poziv da budemo u središtu svog života.” Emmanuel’s Book