Postovani,imam problem koji me muci.Imam 29god,nisam do sada uopste imala vezu,sve se zavrsavalo pre nego sto je pocelo.Zavrsila sam fakultet,nemam posao trenutno,i malo je reci da sam usamljena,zivot mi je prazan,i svaki dan isti.Ja kao da sam se potpuno sazivela sa tim,da ponekad pomislim da ne znam kako bih funkcionisala u zajednici,a sa druge strane osecam usamljenost,jer nema ni lj od ljubavi.I ne izlazim,jer i nemam neko drustvo.Ne mogu ni da putujem,jer nemam finansijskih mogucnosti za to,zivim sa roditeljima koji su penzioneri.
Nedavno sam pocela da se dopisujem sa covekom koji ima 43 god,ima cerku od 8 god,razveden je,i zivi u Danskoj.Nemam pojma kako me je nasao,jer nemamo zajednicke prijatelje.Ono sto je meni zasmetalo ,on je nekako u samom startu presao na stvar,u smislu da “bi voleo da ga posetim tamo”,pitao me je da li bi volela da imam decu,i da  bi  on voleo da ima jos dvoje (nije rekao sa mnom,jer sam ja prilicno rezervisana,ali opet to meni govori)itd..Stalno se pitam da li je sa njim sve u redu.Njegovi roditelji zive u Beogradu,pa ce ih posetiti za mesec dana,i govori mi kako dolazi,taman da se vidimo.Ja izbegavam i odgovor na to,i susret.Ovako mi deluje ok,vidim da radi,putovao je,nista mi sa slika ne govori na nesto nenormalno..Ne znam da li ja trazim slamku spasa jer sam usamljena,ili sta..i ne znam da li normalno da neko indirektno,maltene u samom startu odmah govori da ce doci,kako bi voleo da me upozna,spominje decu itd,a pojma nema kakva sam ja,i ne dopisujemo se ni 10 dana.
Ivinite na preopsirnosti,ali sam morala da vam objasnim svoju ssituaciju,volela bih da mi kazete svoje misljenje.
Hvala unapred