Poštovani,Imam 22 godine i imam osećaj da ne znam ništa o sebi, ili vrlo malo. Konstantno mi nesto nedostaje, a ne mogu da definišem šta. Pre 3 godine sam imala dečka, ali u drugom gradu, izdržali smo nekako 10meseci, ali vise se nije moglo. Jako sam bila povređena, jer sam verovala da mi sve možemo, i njega sam idealizovala. Na kraju nije ostalo ništa osim depresije i pada godine na fakultetu. Nisam mogla da se odlepim jako dugo od nkega, konstantno smo se čuli, do tog momenta kad mi je javio da ima devojku. Ceo svet mi se raspao, ali je to bila i moja odskočna daska. Tada sam počela jako čudno da se ponašam, izlazila, napijala se, petljala se sa svim mogućim momcima. Mada ja sam zaista uživala tada i čak i polozila tu strašnu anatomiju. Onda kad sam se malo smirila, upoznala sam njega. Savršen dečko, lep po mojim standardima, pametan, divan, brižan. Isprava nisam htela nista, jer sam videla da on mene gleda ozbiljnije. I na kraju odlucim da budem sa njim. Sve od samog starta je greška, bar sad tako mislim. Prošlo je samo tri meseca od kad mi je bivši javio da ima devojku, a ja sam uplovila u nešto novo. Taj momak je zaista savršen, ali postoji neko ali, ne znam koje. Svasta se dešavalo. Od samog početka samo smo probleme imali, on se bojao da ću da se petljam sa drugima, pa je ponekad mi gledao i facebook, kao sve kroz šalu, ali sam se ja zaista neprijatno osećala, i konstantno je imo neki prigovor, te sam hladna, ne znam da zavrlim ko zensko, ne pričam, mene baš briga za njega, ja drugaricama pricam loše o njemu, ne želim mami za njega da kažem, izađem u grad on posle misli ne znam šta da sam radila, na kraju nisam ni izlazila da se smiri. Mada imao je razloga da mi ne veruje, upoznao me je usred tog ludila, i nije prosto bio siguran kakva sam, posle je počeo da mi veruje. Bivši mi se bio javio imala sam tremu, ali sam mu drugi put kad je pisao rekla da mi se više ne javlja. Za mene je bilo i mučno da se viđam sa novim dečkom po parkovima jer mi je cala prosla veza bila u parku i kaficu. I na kraju smo raskinuli pre tri nedelje. Ja sam pokrenula priču , a on se složio . Sada mi nedostaje. Ali ne mogu da definišem sta želim. Ja njega jesam zavolela, jako mi je drag, blizak, ali opet neko ali. Prosto nisam mu dozvolila ni da me upozna pravu, nisam ga pustila suviše blizu mene, imam osecaj da mu ništa nisam pružila i jako ni je krivo zbog toga, jer je zaslužio. I taman sam počela da se opuštam u vezi posle pola godine, a mi smo ubrzo i završili. Ja se samo osecam izgubljeno ne znam ni da li sam na pravom faksu, zaključila sam da nemam više ni prijatelje toliko bliske iako ih imam mnogo. Nikad nisam imala osećaj da bih sa nekim mogla toliko savršeno da funkcionišem a da se to ne prikazuje kao tačno . U teoriji je sve super u praksi se nešto desi i posvađamo se. A mislim da se sa nekim nikad nisam svađala zbog takvih gluposti. Htela bih sa njim opet, a sa druge strane ne znam da li je to pametno, a ne znam ni sta on želi.