Postovana,
Iz mog profesionalnog iskustva pretpostavljam da takvo ponasanje nije iznenada tek tako pocelo da se manifestuje u prvom razredu. Decja obecanja ne mozemo shvatati ozbiljno i samo ih drzati za rec. Deci su neophodne granice i jasna pravila sta smeju a sta ne i jasna realna ocekivanja, kao i nagrada i kazna. Sve to je potrebno da bi se kao prvo dete osetilo sigurno i zasticeno i da bi se oblikovalo vremenom u osobu koja nije pokorma ali koja ume da slusa, cuje, gleda, vidi, razmisli da li mu se odredjeno ponasanje isplati ili da odabere drugacije. Dakle po onome sto opisujete njegova motivacija i sposobnost za sticanjem novih znanja je razvijena i tu nema problema. Njegov simptom zovete nekontrolisano ponasanje. Medjutim to zvuci kao da bi  trebalo sam da se kontrolise. A to nije njegov posao. To je posao roditelja. Nije ideja da samo probate sa kaznama, Sa kaznama se mora umeti, Sta to znaci? To znaci da dete kada primetite ponasanje koje je neprihvatljivo, prvo upozorite- to sto sada radis je opasno ili mi se ne dopada, prestani sa tim. Onda dete nastavi a onda ga upozorite- Ukoliko ne prestanes to da radis danas ceo dan nema…( neceg sto mu je bitno ). Kada se zbog toga naljuti objasnite mu da je sam tako izabrao, Mogao je da izabere drugacije. Ukoliko se sutra bude ponasao bolje onda ce opet moci to sto ste mu samo za danas zabranili. Kazna treba da bude stimulativna i da dozvoli da se dete popravi i da tako kazna prakticno predje u nagradu. SUtradan ga podsetite da moze boljim ponasanjem da dobije nazad to nesto i ako u tome uspe onda ga svesrdno pohvalite. Sve dok je njegovo ponasanje Vas problem a ne njegov promene nece biti. Problem postaje njegov kada posledice svog izbora trpi on a ne Vi. Vi morate u tome biti hladni kao stena. Bez vredjanja, omalovazavanje, ali sa jasnim pravilom i zahtevom za promenom ponasanja. I uvek kada primetite da nesto radi dobro i da se trudi to pohvalite.  Izgleda da je situacija totalno izmakla kontroli, i to sto nepostuje uciteljicu znaci da ne postuje ni Vas prethodno. Dakle nije naucio da se ne prica kada stariji prica, da ne mozes da zadovoljis svoju potrebu uvek, odmah, sad, vec da se nesto i ceka. Kao sto se ceka i da mu neko postavi pitanje pa tek onda da odgovori. Preporucila bih vam pored strucnog savetovanja gde i ste se pojavili prvo bez deteta a onda sa njim, da procitate dve vazne knjige. Mala knjiga za velike roditelje od Zorana Milivojevica, izdanje Psihopolis, i knjigu Kako deci postaviti granice, Najdzel Lata, izdavac Psihopolis. Kada ih procitate bice Vam jasnije sta da radite a sta ne. SVakako ce Vam trebati i strucna podrska da bi ste vratili kontrolu u svoje ruke i tako pomogli i sebi i Vasem sinu, da mozete ponovo da uzivate a ne da strepite sta je sledece. Pozdrav