Poštovana,
Lepo ste rekli na početku da ste ( svi vi ) doživeli gubitak. Dečak je tada imao 2 ipo godine i verovatno je bilo vrlo zbunjujuće zašto deka više nije tu. Veoma je bitno šta ste mu rekli, kaoi kako ste se svi vi nosili sa gubitkom. Da li ste se trudili da sve izgleda isto i da odjednom nudite više zabave ili ste bili tužni i rekli mu to, ili je neko veoma loše podneo gubitak pa je dečak još i to morao da vidi. Neretko se dešava, ono što zovete neuobičajenim ponašanjem, kada gubitak i nošenje sa emocijama generalno, u smislu njihovog osvešćivanja, obrade, uvažavanja i integrisanja, nije odrađen kako treba. Može da se desi i da deca dobiju veoma ometajuće tikove. Doduše Vi i pominjete to stiskanje šakica. E sada, dečak očigledno još uvek ima nedoumica oko dekine smrti lim to još uvek pominje. Onanija je jedan vid retrofleksije, odnosno zadržavanje emocija unutra umesto njihovemanifestacije napolje. Tako npr umesto da kada je uznemiren prepozna da mu se to dešava, i Vi pitate i zajedno dođete do toga šta ga je uznemirilo, ponudite druge načine nošenja sa tim emocijama, on nekako ostane sam sa sobom, držeći tu tenziju i oslobađa je se na način koji nije adekvatan. To nikako ne može biti samo dečakov problem, već je problem celog polja, odnosno porodice i porodičnog načina nošenja sa svim emocijama. To se sve ogleda i u tome što tavlja stvari u usta, što jekarakteristično za raniji uzrast, u tome što teško podnosi buku, maše s prozora.Njemu zapravo uopšte ne treba vaša popustljivost, već jasne granice i separacija. Pitam se da li  spava sa Vama u krevetu? 
Dakle, prvo i osnovno je da potražite stručnu pomoć, kako bi vašoj celoj porodici psihoterapeut pomogao da se nosite i sa ovim gubitkom i sa emocijama uopšteno, da vas pogleda kao porodični sistem i da vam neophodna objašnjenja, kao i svesnost na koje načine svakood vas učestvuje i doprinosi dečakovom simptomu i šta vam je činiti. Nema svrhe da Vam ja to napišem jer je potrebno dosta rada da se ovo prevaziđe i neće se rešiti jednim savetom. Drugo terapeut će dečaku pomoći da prepozna i izbori se sa svojim osećanjima na adekvatan način pa če ovaj oblik ponašanja proći kao i tikovi. Poradiće i na vašoj separaciji koja je uzrastno adekvatna i treba da se desi da bi dečak nesmetano boravio u vrtiću i bilo gde odvojeno od vas svih. To je kapacitet koji treba razvijati i koji mu je neophodan u životu. Treće kada je uznemiren ili preplavljen emocijama nije rešenje da ga zovete da se igra. Ono što deci treba je da emocije koje doživljavaju a ne razumeju roditelj za njih ugleda, imenuje, prevede, i tako obrađene ih vrati detetui. poziv na igru je opet poziv na retrofleksiju, tj hajde to što osećaš sada da stavimo na stranu i da se igramo, jer nam je neprijatno kada to radiš.Na taj način on opet ostane sam i preplavljen. 
Moj savet je da se javite psihoterapeutu jer sve ovo zahteva rad i vreme i angažovanje cele porodice da ne bi prešlo u ozbiljniji problem. Ja trenutno ne radim jer sam u poodmakloj trudnoći, ali se možete javiti da Vam dam br tel terapeuta u zavisnosti od mesta stanovanja, pa da bude neko ko radi blizu.
Pozdrav