Postovana,
Ono sto mi prvo pada na pamet je da Vam kazem da svakako niste jedina osoba koja stalno misli na hranu. Delom na tome mozemo da zahvalimo i medijima sa kojih nas sve vrste hrane svakodnevno napadaju, sto sa reklama na tv-u, sto iz novina, sa drustvenih mreza. Gomila ljudi vise ne pocinje da jede dok ne uslika tanjir. Takodje osecamo glad i nekako nas telo stalno podseca da nam je hrana potrebna. Onda onaj divni osecaj nakon lucenja hormona srece. Dakle nije lako ne misliti na hranu. S druge strane ako STALNO mislimo na hranu, mozda je vreme da se zapitamo da ako ne mislimo na hranu na sta bismo to mislili? Mozda na nedostatak partnera, kontakta, mozda na ljutnju koju ne ispoljavamo, na tugu, na nezavrsene poslove za koje nemamo energije. Primera je onoliko koliko ima i ljudi. Kada god se necim bavimo toliko da nemamo vremena da se bavimo nicim drugim, treba da zastanemo i da se zapitamo-a cime se ja to ne bavim? Sta ja to izbegavam? Stavili ste velika slova na rec HRANA. Dakle i iz naslova i opisa jasno je da Vam na to odlazi mnogo vremena i energije. Ne znam koliko imate godina i cime bi bilo primereno(uzrasno) da se bavite vise nego hranom. Takodje ako je problem samo jedne osobe u porodicnom sistemu-gojaznost drugacije se tretira nego ako je to simptom cele porodice. Kazete -kad pogresim- onda pojedem sve sto stignem. Pojesti sve sto zelitte je vec unapred oznaceno kao greska (greh), kao nesto sto se ne sme. Pa kad pocinimo greh onda nam sleduje krivica i kajanje i pitanje -ko sam ja kad pogresim?-. Dakle proces kroz koji prolazite je veoma slozen i dubok i zahteva pored bavljenja kg iz zdravstvenih pre svega razloga, bavljenje Vasom dusom, osecanjima, uverenjima i redefinisanjem istih. Ja bih Vam preporucila da kroz ovaj proces prodjete ne sami kao do sada, vec sa psihoterapeutom i da osvestite sta se desava u Vasem unutrasnjem svetu. Tada cete moci da na hranu gledate drugim ocima i da imate drugi odnos prema hrani.