Vaša deca nisu vaša deca
Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom.
Oni postižu, ali ne preko vas.
I mada su sa vama, oni vam ne pripadaju.
Dajte im ljubav ali ne i vaše misli,
Jer oni imaju svoje vlastite.
Možete udomiti njihova tela ali ne i njihove duše…
Možete se truditi da budete kao oni,
Ali ne tražite da oni budu kao vi…

Prorok, Halil Džurban

Kako izgleda psihoterapija sa klijentom u adolescenciji?

Ako bi trebali da konstruišemo skicu koja bi odražavala kvalitet psihoterapeutskog rada sa adolescentima, kakvu bi sliku napravili?

Mnogi terapeuti će izaći sa sasvim specifičnim rešenjem. To može biti slika terapeuta i klijenta koji rade u četiri oka. Ili slika adolescenta u grupi vršnjaka ili na porodičnoj terapiji. Može izgledati kao prijateljski razgovor, ili usko fokusiran i usmeren na problem ili neobavezni razgovor o omiljenoj temi ili hobiju. Varijacije su bezbrojne. Ovo nije odraz problematične nedoslednosti u pogledu terapije sa adolescentima, već nema jednoglasnosti u pogledu metode koju treba upotrebiti u radu sa njima. Adolescenti predstavljaju raznoliku populaciju. Mogu postati studenti, radnici, sociopate, muževi koji tuku svoje žene, alkoholičari, šizofreničari, policajci, psihoterapeuti. Ono što ih zaista objedinjuje je to što su uključeni u proces sa različitim stepenom uspeha u procesu razvoja, u prelazak iz detinjstva u odraslo doba i dizajniranje i određivanje selfa. Organizujuća tema psihoterapijskog rada sa klijentima u adolescenciji je pojačavanje prirodnih razvojnih procesa, a oni koji su došli na terapiju zaglavili su se u svom razvojnom procesu. Psihoterapeut je posetioc u životu svog klijenta i njegov je zadatak da ne ostane predugo. U životu adolescenta odrasli izvan porodice imaju važnu ulogu u formiranju razvojnih procesa. Oni obezbeđuju podršku, savete, koje adolescent može da prihvati ili odbije. Neretko adolescentima koji dolaze na terapiju nedostaje sposobnost za zdrav kontakt sa odraslima iz stvarnog sveta, možda zato što se toga plaše, ili zato što nije moguće uspostaviti takav kontakt.

Koji su zadaci psihoterapije sa adolescentima?

Zadaci psihoterapije organizovani su u skladu sa konačnim ciljem ka kojem se kreću adolescenti na razvojnom putu. Uloge terapeuta mogu biti različite, može biti savetnik roditeljima, školski savetnik, porodični terapeut ili individualni. Kao individualni teraput, mi smo prijatelj, advokat, savetnik, nastavnik, vodič, odobravajući svedok, katalizator ideja i pretpostavki, osoba koja će ga suočiti sa njegovim pretpostavkama, predstavnik realnosti i glas razuma.

Adolescenciju bismo mogli uvek da definišemo sa nekoliko bitnih odrednica

– separacija
– anksioznost
– depresija
– narcizam.

Teško je reći šta iz čega izvire i u šta uvire ali se nameće utisak da je separacija nešto što možda uslovljava i druge, ne manje važne odrednice.

Tad blede porodične zavisnosti i gube se veze sa infantilnim objektima. Odbacivanje pomoći roditeljskog ega ima za posledicu njegovu relativnu slabost na ovom uzrastu. Ova slabost ega može da uslovi razne tranzitorne poremećaje u funkcionisanju, sve do tranzitornih adolescentnih psihoza. Slabost ega se u terapijskom procesu manifestuje kroz neverovatno brzu promenu stanja i raspoloženja adolescenta u toku ne samo celog psihoterapijskog procesa, nego i samo jedne seanse. Deca koja su u detinjstvu bila ekstremno vezana za roditelje u adolescenciji razvijaju sasvim suprotnu tendenciju. Time ostvaruju, ako ne stvarnu, ono iluzornu pobedu. Ekstremnost u odstupanju ukazuje na ekstremnost potrebe za separacijom kako bi se formirala jedinstvena i autentična ličnost. Kada prođu adolescentne bure i iščezne strah od moguće i ugrožavajuće bliskosti, simbioze ili spajanja sa roditeljima, sada već mlad čovek može da prihvati ono komplikovano načelo koje se zove porodični sistem funkcionisanja. Neprilagođenost ega na ovom uzrastu dovodi do adolescentnog odigravanja i eksperimentisanja, sa izgledom, hranom, školom, drogom, alkoholom, pseudodelinkventim ponašanjem. Tada ulazi u borbu da bi se odvojio od ovih privremenih obrazaca ponašanja što vodi širenju ego autonomije. Idolizacija je npr jedan od pokazatelja stremljenja ka separaciji od roditeljske idealizacije. Usamljivanje pa i izolacija su pre pravilo nego izuzetak. Adolescent se često oseća otuđenim, usamljenim, glupim, dosadnim, manje vrednim, a usamljenost je sjajna izolacija od ovakvih afektivnih stanja ekstremnog intenziteta. Tada dolazi do pripadnosti grupi i to je prolazno razvojno stanje. Grupa dovodi do smanjenja tenzije jer predstavlja substitut porodice.

Ako sumiramo sve ovo do sada, jasno je da je adolescencija jedna velika separacija koja u osnovi ima regresiju. Kao kada neko učini korak unazad da bi učinio dva unapred. Nestabilnost ovog perioda kod nekih adolescenata ipak prevazilazi mogućnosti odbrane i dovodi do toga da neki potraže pomoć psihoterapeuta. U odnosu na terapeuta on može razviti osećanja koja idu od destrukcije do kreiranja. Adolescent je najčešće pod utiskom da je on kreirao terapeuta samim tim što ga je izabrao i prisvojio za sebe. Prema terapeutu mogu biti grubi ili vrlo nežni ali uvek sasvim sigurni da će terapeut ostati nepromenjen i stalan. Do agresivnosti dolazi upravo zbog povređenog narcizma, narušene slike o sopstvenoj omnipotenciji i depresivnosti. Terapeut ima veću vrednost za adolescenta ukoliko može da izdrži, bez oštećenja, neophodnu destrukciju adolescenta.

Mnogi adolescenti, verujem, brzo procene odrasle. U prvim trenucima početnog razgovora oni mogu pažljivo proceniti sigurnost, nivo zainteresovanosti, rigidnost ili fleksibilnost, spremnost na osudu, poverljivost ili nepouzdanost, anksioznost ili opuštenost, iskrenost ili izveštačenost odraslog sa kojim se sreću. Mnogi takvi početni susreti su laki i prirodni, ali mnogi nisu. Postoji nešto čudno i neprijatno zbog pripremljenog susreta između dve osobe različitih godina, koje nisu izabrale da se sretnu. Ali to je početna pozicija terapije sa adolescentima. Pošteno je reći da terapeuti adolescenata bivaju testirani u pogledu poznavanja individualnog razvoja, adolescentne kulture, porodične dinamike, već i po izgledima da svojim sposobnostima navedu svoje klijente da zapravo postanu klijenti.

Ne postoji jedan ispravan način da se izgradi odnos sa adolescentom. Najveći deo vremena sa adolescentima terapeut provodi nastojeći da ih upozna, i otkrivajući načine na koje da to učini. Ono što je takođe važno pomenuti je da roditelji terapeuta često doživljavaju kao rivala, i da narcizam roditelja postaje glavni uzrok nesposobnosti adolescenta da se osamostali i izdvoji kao zasebna ličnost i to moramo imati u vidu. Roditelji znaju da okrive terapeuta da okreće njihovo dete protiv njih, i da mu zameraju nedovoljno brz napredak u terapiji. Takođe, na sreću, roditelji mogu da budu i spremni na saradnju i dovoljno mudri da shvate da terapeut ne treba da bude meta njihovih napada jer između ostalog on ne teži da bude roditeljska zamena. Terapeut je često jedina realna odrasla figura u životu adolescenta, konstantna i predvidljiva pri čemu čvrst seting omogućava mu da izdrži sva svoja kolebanja i nedoumice. Međutim, ni terapeut ni roditelj ne treba da se ponašaju kao savršeni i da se apsolutno adaptiraju potrebama adolescenata jer to dovodi do smetnji. Vraćanje terapeutu je u funkciji razvojnih procesa a ne nezavršene psihoterapije kao kod odraslih. Adolescenti ne vole da se posvete terapiji na način da dolaze mesecima redovno, pa je važno za početak ugovoriti 5 susreta da bi odnos imao šansu da se razvije, nakon čega neretko i sam adolescent želi da nastavi da dolazi. Takođe je važno da znaju da uvek imaju gde da se vrate i da sa nekim u koga steknu poverenje podele ono što ih muči.