Već 5 godina svakog leta moj prvi sin provodi po dva meseca na selu sa bakom i sestrom od tetke. Svake godine ga gledam kako plaće kada odlazi kao da je neko, ne daj bože, umro. Ne zna se kome je gore, da li njemu ili baki koja mu gura u ruku svoju platnenu maramicu da je nosi sa sobom, dok i sama roni suze. Kao da se neće videti do sledeće godine. Pritom baka živi u Beogradu a na selu provodi celo leto. Međutim to vreme koje provedu zajedno u svim nevoljama, nestašlucima, smehu, radu, jelu, skitnji i koječemu učini da rastanak bude veoma težak. Tugovanje traje sigurno ceo taj dan odlaska, posebno pred spavanje kada se valjda najintenzivnije priseća seoskih rituala u to doba. Suze naviru, čini se, same, u turnusima i teško staju.Nakon nekoliko dana tugovanja, koje nekako jenjava, prelazi na prepričavanje svojih avantura i prisećanje nekih njemu važnih situacija i momenata. Gledam radost u njegovim očima i telu koje prosto poskakuje, prisećajući se. Tokom godine obično dok ga vozim u školu ili vraćam, ispriča mi neku seosku dogodovštinu. Toliko toga stane u ta dva meseca da je očigledno potrebna cela godina da se svega priseti i prepriča. Razmišljam koliko ima sreće. Sreće da postoji tamo neko mesto u sred ničega, jedna kuća i dvorište, jedna česma kod koje se sva deca iz sela okupljaju i stvaraju uspomene. Postoji mesto gde vreme manje više stoji, gde je vožnja na traktoru gradskoj deci avantura. Gde je vašar poseban doživljaj koji unosi živost u srca meštana. Gde uz put možeš ubrati kupine a u dvorištu šljive, maline, ribizle. Gde se može biti kreativan, kao moj prvenac, kome je ribizla bila prekisela ali kada ju je ubacio u malinu to je već bila druga priča. Mesto gde na slavi možeš probati najukusnije kolače ikada dok se oči od čuđenja i zadovoljstva šire u neverici šta je nepce osetilo. Deo tih dana i mi odrasli ugrabimo da uživo prisustvujemo tom užitku. Tada povedemo i mlađeg sina. On je još mali pa se svake godine iznova sreće sa selom jer prethodnu posetu zaboravio. Tako da je njemu još zanimljivije.

Šta je to što oni dobiju boravkom tamo?

Za početak spavanje bez klime, uz otvoren prozor i sve noćne zvuke koje stvaraju mačići, kučići, poneki auto, tokom dana svakako čistiji vazduh od gradskog. Mnogo slobode kretanja. Mnogo i kretanja, trčanja, skakanja, istraživanja okoline. Od kako ustanu, izlaze napolje. Doručak sledi posle prvog šetkanja i uživanja u jutarnjem suncu. U dvorištu je razapeta jedna ležaljka, između dva drveta. Omiljeno mesto u hladovini koje osvoji onaj ko je najbrži, ili onaj ko je se prvi seti. Posle doručka sve se odvija svakoga dana u predvidljivom ritmu. Baka sprema ručak, nešto se radi po dvorištu, obiđe se po neki komšija, kafica, uđi, izađi, sedi, ustani, beri neko voće. Došetaju mačići da vide ima li šta da se pojede. Deca se pojave i počinje igra. Ručak na kratko prekine akciju. Na tv’u svakako nema više od cirka tri kanala pa ga osim bake niko ni ne pali. Nema interneta, jedva da ima i signala za mobilni. Na koji se niko ni ne javlja jer ko će nositi telefon sa sobom po polju. Više služi kao neka sveska sa zabeleženim pozivima u koju se niko ne seti ni da pogleda danima. Deca pojma nemaju ni koji je dan, ni koliko je sati. Sloboda. Vrhunac slobode. Uđi, izađi, jedi, igraj se, i ajmo sad sve opet.

Jedna od bitnih stavki je separacija od roditelja, samostalnost koja je nužna jer baka ne može sve sama. Sam sklanjaš iza sebe kada završiš jelo. sam postavis doručak i večeru. Tamo sva deca naprasno znaju sve. Baka legne oko osam a deca ne udju u kuću pre devet, nekada i deset. Tako da im nema druge nego da se sami snađu za sve što im treba. Separacija koja je korisna i deci da shvate da mogu svašta sama a i roditeljima da malo dođu sebi od svakodnevnih obaveza.

Takođe unapređenje socijalnih veština. Druge su teme sa decom sa sela o kojima gradska deca slabo šta znaju. Imaju mnogo toga da nauče od drugara. Igranje starih igara kojih se svi sećamo kada smo bili mali. Uveče vole da igraju Masne fote, Istina ili izazov i naravno tada je idealno vreme da se igraju žmurke.  Tokom dana je to fudbal u njihovom slučaju.

Puno vremena da se bude kreativan. Posebno kada im je dosadno, kada je prevruće pa nikog ni nema napolju. Tada se stariji okreću knjigama. Ja recimo nisam ni primetila da sam na onoj ležaljci u hladu pročitala novine iz 2015.godine. Tek kada sam se za neki članak zapitala zar se to nije već desilo setila sam se da pogledam od kada su novine koje sam našla negde u kući. Deca onda smišljaju neke svoje igre, prave aviončiće od papira, traže parče hlada da maze mačiće, love muve. Što da vam kažem nije uopšte loše za akomodaciju oka i komunikaciju između oka i ruke. Moj prvenac je maher. Rukama je ulovi kao da to nije ništa. Moja borba sa sve muholovkom ume da potraje i često ostane neuspešna.

Dobiju prostor da dožive svoje avanture i da se snađu, daleko od očiju roditelja i bake. Pa ih posle, ne sve, prepričavaju. Dobiju pregršt uspomena zbog kojih ne mogu da dočekaju sledeće leto. Ovaj mali čovek, poznatiji kao mlađi sin, oduševljeno priča o selu i naglašava da dok je on napolju, mi odrasli ostajemo u kući. Iz čega se vidi da je i njemu osvajanje samostalnosti i slobode itekako značajno i potrebno.

Ja nisam imala selo, nisam imala tu privilegiju da negde budem slobodna celo leto tokom detinjstva. Presrećna sam jer oni imaju divnu priliku da upoznaju sebe na raznim mestima, među različitim ljudima i u raznim situacijama. Da ih izjedu buve, da ih bocne osa (za oko, čisto da bude zanimljivije), da trče bosi po dvorištu. Jednostavno da uživaju u životu napolju. Ako imate priliku za odvajanje od vaše dece, svakako im dozvolite da osete i tu vrstu radosti kao i tu vrstu nedostajanja. Ljubav je i kad smo odvojeni a sastanak je mnogo sladji nakon rastanka.