Sva lica depresije

Nezdravo sniženje raspoloženja, viđeno kao oboljenje, primećeno je još pre 2500 godina. Prethodno su takva stanja nazivana melanholijom. Depresija je poremećaj raspoloženja koji pogađa stotine miliona ljudi širom sveta. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije depresija je vodeći uzrok lošeg zdravlja i invaliditeta širom sveta. Oko 322 miliona ljudi sada živi sa depresijom, što je uvećanje od 18% od 2005 do 2015.godine. Brojka od 322 miliona je ekvivalentna 4.4% ukupne populacije. Broj osoba koje pate od mentalnih poremećaja raste, posebno u zemljama sa nižim prihodima. Broj se povećava i iz razloga povećanja populacije a takođe i povećanja doživljenih godina života, odnosno produženja života, tako da veliki broj ljudi doživi godine u kojima se depresija javlja najčešće. Iako depresija pogađa sva životna doba, oba pola, različite stilove života, rizik od oboljevanja se povećava sa siromaštvom, nezaposlenošću, gubicima, fizičkim problemima i zloupotrebom alkohola i narkotika. Rasprostranjenost varira ali i dostiže svoj vrh u starijim godinama (preko 7.5% među ženama između 55 i 74 godine i preko 5.5% među muškarcima). Takođe se javlja i kod dece i adolescenata mlađih od 15 godina, ali u manjoj razmeri nego kod starije populacije. Evropa čini 12% od ukupne svetske populacije obolele od depresije. 2015.godine procenjeno je da je 788 000 ljudi počinilo suicid kao posledicu depresije. Veći broj je pokušao suicid ali nije uspeo u nameri. Suicid je među uzrocima 1.5% svih smrti, što ga smešta među prvih 20 najčešćih uzroka smrti u svetu. Drugi je vodeći uzrok smrti među mladima od 15 do 29 godina života, na svetskom nivou. Podatak za Srbiju je da je 2015. zabeležen broj od  419 302 ljudi sa depresijom što čini  5,0% populacije. Do 2020 godine se procenjuje da će depresija biti na drugom mestu po broju obolelih.

Mnogi ljudi olako koriste termin depresija i često za sebe ili druge kažu da su depresivni kada su zapravo tužni. Međutim depresija nije loše raspoloženje i nije u nju uključeno osećanje tuge. Ako bismo tretirali tugu na nacin na koji tretiramo depresiju, načinili bismo veliku štetu pacijentu. Tugovanje je normalan proces nakon gubitka ili važnih životnih tranzicija. Neophodan je taj kreativni period koji omogućava osobi da asimiluje ko je ona postala sa onim što je izgubila i ko će ona postati bez onoga što je izgubila. Takodje razlikujemo i melanholiju. Melanholija je uopšteno nepovezana sa nekim konkretnim doživljajem u klijentovom životu, iako događaji mogu biti okidači i predstavlja ekstremnu formu depresivnog iskustva gde se može pojaviti nov fenomen. Osoba oseća fizičku težinu, manjak sentimenta i senzacija ili tupost. Telo je desenzitizovano, javlja se osećaj težine i praznine. Prisutan je manjak energije koji može dovesti do usporavanja psiho-motornih funkcija sve do tačke stupora (ukočenosti). Apetit je smanjen, san poremećen, mogu se javiti ideje o suicidu, krivica, hipohondrija. Osoba ne funkcioniše u profesionalnom i socijalnom kontekstu, smanjen je kapacitet za donošenje odluka i nošenjem sa odgovornošću. Takođe razlikujemo depresivno raspoloženje od depresivnog poremećaja. Kroz depresivno raspoloženje svi prolazimo nakon frustracija, razočaranja, gubitaka, traje kraće i kako smo sami sebe u to raspoloženje uveli, sami se iz njega i izvlačimo. Sniženo raspoloženje varira iz dana u dan i često je veoma neusklađeno sa okolnostima. Pojedine depresivne epizode traju od 3 do 12 meseci.

Depresija može biti posledica ranih trauma, socijalnih trauma, neadekvatnog tretmana od strane značajnih drugih, neodtugovanih gubitaka ima sledeće karakteristike:

– gubitak interesovanja i zadovoljstva
– smanjenje energije
– povećanje zamorljivosti i umanjenje aktivnosti
– oštećena koncentracija i pažnja
– smanjeno samopoštovanje i samopouzdanje
– osećanje krivice i bezvrednosti
– sumoran i pesimističan pogled na budućnost
– ideje o samopovređivanju ili samoubistvu
– poremećen san
– snižen apetit
– gubitak seksualne želje

Šta je potrebno za tretiranje depresije?

Za tretman depresije potrebna je kombinacija lekova-antidepresiva i psihoterapije. Uobičajeno mišljenje je da antidperesivi izazivaju zavisnost, međutim to nije istina čak ni posle veoma duge upotrebe. Lečenje je najčešće dugotrajno i najteže je depresivnog klijenta zapravo privoleti da se obrati za pomoć, budući da ne vidi nikakav smisao da se bavi sobom i svojim životom.

Ukoliko pokušavate nekoga da privolite da pristane na pomoć imajte u vidu da depresivna osoba nije u stanju da pomogne sebi onako kako je to ranije činila. Predlozi da se nečim bavi, okupira, ide u šetnju, putuje i slično neće doneti željene rezultate.

Nežna briga, iskazivanje ljubavi, strpljenje i ohrabrivanje za javljanje lekaru i primenu terapije ključni su načini vaše pomoći. I povrh svega imajte u vidu da osoba to ne radi namerno, posebno ne vama iz inata i da nema moć da odluči da će biti bolje pa da tako i bude koliko već sutra.

Kada osoba ode kod psihijatra, prvi korak je postavljanje dijagnoze depresivne epizode i onda se započinje lečenje gde je prva faza uvođenje antidepresiva ili se započinje nekim drugim metodom (npr određenom vrstom psihoterapije). Ako je pacijent povoljno reagovao, sa farmakoterapijom se nastavlja od šest meseci do dve godine s tim što se doza lekova redukuje po potrebi. S obzirom da samo lekovi nisu dovoljni, preporučuje se psihoterapija. Tokom psihoterapije pacijent dobija jedan različit vid brige, zagledanosti u njegovo iskustvo i jedno obuhvatanje, radije nego frustraciju zbog toga što ne može sam da se trgne i vrati se na stari model funkcionisanja. Sa svojim terapeutom, nalazi smisao njegovog stanja, novo značenje, mobiliše sopstvene kapacitete sa zamoisceljenje i vraća se u život od kog se sakrio.