Svakodnevno smo svi izloženi stresu i većinom se nosimo sa njim. Nekada uspešno, nekada manje uspešno a nekada ga je previše i nagomila se pa nalazimo takozvane izduvne ventile(fizičke aktivnosti, relaksacija, meditacija, prijatelji). Međutim nekada se desi odloženi odgovor na neki događaj koji bude i produžen i tada je momenat da se zabrinemo za sebe ili onog kome se to dešava.

Posttraumatski stresni poremećaj(PTSP) je psihički poremećaj uzrokovan nekim zastrašujućim događajem za koji osoba nema kapacitete da ga samostalno prevaziđe. Simptomi se javljaju do tri meseca od događaja i to je akutni stresni poremećaj. Ako ne dođe do izlećenja tokom šest meseci poremećaj prelazi u hroonični oblik. Od simptoma prisutni su znojenje, ubrzan rad srca, flešbekovi (iznenadni osećaj da se trauma ponovo odigrava), anksioznost, košmarni snovi, trzaji na zvuke koji podsećaju na traumu, nekontrolisane ponavljajuće misli koje vraćaju na događaj Prisutni su problemi sa spavanjem, koncentracijom, razdražljivošću. Dešava se i amnezija vezana za neke delove događaja. Ubrzo nakon događaja prisutna je takozvana emotivna otupelost ili emocionalna anestezija. Osoba se oseća izdvojeno od drugih sa smanjenom mogućnošću radovanja. Posebno su pogođene aktivnosti koje uključuju nežnost, kontakt, dodir, seksualnost i uopšte intimnost.Može doći do ispoljavanja agresije jer je osoba razdražljiva i osetljiva, puna straha.Može se javiti impulsivno ili disocijativno ponašanje pa može doći do iznenadnog preseljenja ili čak nestanka usled naleta panike.

Ovaj poremećaj nije nužna i nezaobilazna posledica svake traume koja osobu tokom života zadesi. Često se dešava da se osoba nakon trumatskog događaja nakon nekog vremena vrati u normalu. Međutim u nekim slučajevima se situacija iskomplikuje, simptomi traju produženo i osobi se život značajno izmeni. Neretko osoba sklizne u samodestruktivno ponašanje, alkoholizam, narkomaniju, psihotične epizode.

Normalno je imati različita osećanja nakon traumatskog doživljaja. Normalno je osetiti anksioznost, dperesivno raspoloženje, psihosomatske tegobe, probleme saa snom. Vrteti po glavi misli o događaju.To bi bio normalan odgovor organizma na nenormalne okolnosti. Da li će se normalan odgovor organizma reorganizovati u poremećaj zavisi od nekoliko faktora. Jedan je naravno nasledan a to su karakteristike ličnosti i njen temperament. Ne možemo tu preskočiti ni celokupno životno iskustvo te osobe kao ni predispoziciju za razvijanje psihičkih tegoba. Hrana za različita psihička stanja su povišena anksioznost ili depresivna stanja. Ovaj poremećaj može nastati maltene u bilo kom razvojnom dobu. Po podacima podložnije su žene, posebno one sa više traumatičnih događaja u nizu, sa iskustvom zlostavljanja i nedostatkom podrške od porodice i prijatelja.

Najpoznatiji okidač za ovaj poremećaj je učestvovanje u ratu i oružanoj borbi, čest je kod vojnika i najčešće prikazivan u filmovima odakle nam je svima i poznat ovaj simptom. Međutim može se javiti kao posledica prirodnih katastrofa- požar, zemljotres, poplava, takođe i nakon pljačke, avionske nesreće, sudara, otmice, mučenja, silovanja, potencijalno smrtonosne bolesti, dakle svih događaja koji su opasni po život a u kojima se osoba osećala bespomoćno. Kod onih kod kojih je dijagnostikovan PTSP, veća je šansa za pojavu i drugih oblika poremećaja tipa depresije, psihoze, poremećaja ishrane, pokušaja suicida.

Kao tretman bitna je brza reakcija odnosno prevencija, inicijalna procena i tretman ubrzo nakon događaja. Ukoliko se to ne desi preporučuje se medikamentozna terapija i psihoterapija. Cilj lekova je smanjenje straha i anksioynosti, smanjenje prekomerne razdražljivosti, smanjiti simptome prisilnog prisećanja, smanjenje depresije i stabilizovanje raspoloženja. Lekove naravno prepisuje psihijatar. Psihoterapija mora biti udružena sa upotrebom lekova. Može biti individualna ili grupna. Nije presudan izbor određene vrste psihoterapije već upravo odnos koji osoba ostvari sa terapeutom u sigurnom okruženju.  Neophodan je tretman da bi osoba ponovo imala kontrolu nad sopstvenim životom, da bi dala tom događaju drugačije značenje, ojačala svoje kapacitete i nastavila sa životom tamo gde je nakon traume stala. Bitna je podrška najbližih, porodice, prijatelja, dece. Potrebno je vreme, rad i posvećenost procesu ozdravljenja. Kada osoba integriše doživljaj onda iz te oluje zapravo iađe mnogo jača i stabilnija.