KRIZA SREDNJIH GODINA
Kriza već dovoljno zvuči ozbiljno kao termin sam po sebi. Kada mu dodamo godine dobija još jedan ozbiljniji ton a ako umešamo reć srednje onda svi klimaju glavom s razumevanjem. Ili je u pitanju period kroz koji prolaze ili im svakako sledi u narednom periodu. Kriza srednjih godina najpoznatije zvuči onima koji su je prošli na ovaj ili onaj način. Da li je kriza srednjih godina neizbežna razvojna faza? Ima li uopšte razvoja nakon tog perioda i u šta to sve gledamo razrogačenih očiju sa nekom melanholijom u duši i nekakvim pundravcima u telu?
Neka istraživanja kažu da je to normalna i neizbežna faza a neka da tako nešto zapravo ne postoji. Bilo kako bilo, često se u svojoj psihoterapijskoj praksi susrećem sa klijentima koji sobom donose ovu temu. Podstrekači mogu biti veoma šarenoliki:
- stvaranje porodice
- održavanje porodice
- redefinisanje uloga kao posledica praznog gnezda
- zasićenost brakom ili vezom
- usamljenost
- osećaj da je dostignut životni vrhunac u karijeri, porodici, socijalnoj mreži i svemu što je na vrhu liste prioriteta
- shvatanje da nam telo stari a gravitacija čini svoje
- gubitak životnog entuzijazma
Ovo su samo neki uzroci a ljudska sposobnost kreativne adaptacije na novonastale situacije je beskrajna.
Kroz krizu srednjih godina prolaze podjednako i muškarci i žene. Dođe tako jedno jutro kada počinje da nadolazi bujica pitanja. Ko sam, gde sam, kuda idem, idem li nekuda uopšte ili sam već stigao, šta sad, da li sam postigao sve što sam hteo, da li je to to, gde su uzbuđenja, da li sam dovoljno privlačna, hoću li se još nekada zaljubiti, odakle mi ovoliko bora, zašto je gravitacija nemilosrdna..mešaju se i ženska i muška pitanja. Svako svoju muku muči i nalazi svoje mehanizme za prevazilaženje zastoja. Neki mehanizmi proizvode nove probleme a slabo vode rešenju.
Ono što je glavna odlika krize srednjih godina je gubitak nekih identiteta. Niko nema samo jedan identitet, već su tu i identitet prijatelja, sina, ćerke, prijatelja, prijateljice, ljubavnika, ljubavnice, muža, žene, profesionalni identitet a desi se da u nekoliko segmenata počne kriza. Jedan od konkretnih primera je kada jednom bračnom paru odu deca ili dete (ostaće jednina za potrebe ovog primera) i par nakon dvadeset i više godina ostaje ponovo sam. Neko bi rekao da je to super i da je vreme za slobodu. Međutim. Moramo uzeti u obzir da je taj par vremenom uz pojavu deteta redefinisao svoje uloge. Da je dete sobom nosilo dinamiku koja s jedne strane upotpunjuje celu priču a sa druge je baš zgodna prilika da kada članovi para ne žele da se bave sobom ili onim drugim, se bave detetom. Jednoga dana kada zbog školovanja ili osamostaljivanja dete ode, nastupa šok. Šok jer je prirodno da roditelji brinu što dete više nije sa njima i neće uvek znati gde je, šta radi, kako je spavalo i tome slično ali i šok jer se porodica ponovo vratila na dijadni oblik. Dvoje ljudi koji sada treba da redefinišu svoje uloge a u godinama su da tragaju za tim ko su oni ustvari pa je prostor da vide ko je onaj drugi postao prilično maglovit. A normalno je da se ljudi tokom života menjaju. Još jedan šok nastupa kada to dvoje shvate da više nisu isti. Neretko se desi da shvate da su postali stranci i da je vreme za promene. Nekada je ta promena završetak tog odnosa, nekada vreme kada se par pojavi na psihoterapijskoj seansi a nekada sami imaju dovoljno kapaciteta i volje da se ponovo pronađu. Nije lako ni u jednom slučaju. Dakle žena prolaz kroz krizu identiteta majke jer više nije potrebna detetu sve vreme, krizu identiteta žene koja treba da osmisli šta da radi sa slobodnim vremenom, šta da radi sa partnerom, krizu identiteta ljubavnice jer ko zna kakvi su odnosi i bili a kakvi su sada a svakako nije isto. Muškarac takođe prolazi kroz krizu identiteta oca koji kao i majka nije više neophodan sve vreme, takođe muškarca i partnera jer se i kod njega sve menja. Često partneri nisu svesni svoje tuge zbog odlaska deteta iz kuće pa se lako ljute, razdražljivi su ili pokušavaju da novim ljubavnim odnosima nadomeste gubitak koji se na taj način svakako ne može nadomestiti.
Kažu da postoji razlika između manifestacija muške i ženske krize srednjih godina. Da muškarci kupuju sportske automobile, motore, više vežbaju i nalaze mlađe partnerke (bilo kao ljubavnice bilo kao nove supruge ili devojke) a žene menjaju frizure, isprobavaju ekstremne sportove ili jednostavno počinju da vežbaju, vode aktivan život na socijalnim mrežama, više se slikaju i te slike objavljuju češće nego ranije, nalaze u skladu sa preferencijama mlađe ili starije partnere. Većina, nezavisno od pola, sklonija je svakakvim avanturama, što ljubavnim, što životnim generalno. Nisu retke ishitrene odluke na raznim životnim poljima. Intenzitet nije kod svih ljudi isti.
Razvojne faze su normalne celoživotno i kako sama reč kaže tokom nje se dešava razvoj. On nije uvek prijatan niti bezbolan ali je nužan. Kažu klijenti na terapiji da osećaju da od ovog momenta život može ići samo silaznom putanjom i da čine sve da se to odloži koliko god je moguće. Ima li smisla pokušavati?
Mislim da ima smisla raditi na sebi, truditi se, preispitivati kapacitete, isporbavati novo. Sve što svesno biramo i dok god smo sa tim izborom (i svime što je posledica izbora) u redu, ok je. Na nama je odgovornost da svesno biramo. Na nama je odgovornost da biramo razvoj, da uvažavamo zastoje, da se redefinišemo celoživotno u skladu sa situacijom i iskustvom koje imamo. Bitno je da ne izgubimo one koji su nam važni a najlepše je da se menjamo zajedno. Da uvažimo promene kroz koje svi prolazimo i da podržimo jedno drugo na tom putu. Što je veza između partnera snažnija to je kriza srednjih godina manje kriza a više šansa za novine koje će biti od koristi za par.