Tugovanje je uobičajen, prirodni proces koji sledi nakon gubitka. Reč je o procesu tokom koga moramo pomiriti ono što znamo glavom (izgubljenog više nema i ništa neće biti kao pre) i doživljaj koji imamo u duši (to je nemoguće, užasno, strašno, bolno). Pazne i saradnici (2000) kažu da je krajnji cilj tugovanja povratak na uobičajeno psihološko i socijalno funkcionisanje. Međutim neki autori ističu kako je važno prihvatiti činjenicu da se neki ljudi nakon gubitka nikada potpuno ne vrate na pređašnji nivo funkcionisanja ali da to možda i nije nužno cilj. U skladu s tim kažu da je cilj preživeti gubitak, prihvatiti promene koje je doneo i integrisati sebe u novi društveni kontekst ili identitet.

OBELEŽJA PROCESA TUGOVANJA

Važno je zapamtiti da je tugovanje proces što znači nekoliko stvari

– Tugovanje traje i za njega treba strpljenja. Vrlo je individualno trajanje
– Taj proces obično nije linearan
– Reč je o transakcijskom procesu što znači da mnogi činitelji utiču na to kako će taj proces teći, koliko će dugo trajati i kako će završiti (osobine pojednica, konkretnog gubitka i okoline)
– Čim je nešto proces to znači da teče, ali isto tako znači i da se u određenim uslovima može zaustaviti ili na neki drugi način zakomplikovati

Druga važna osobina tugovanja je da je ono prirodan proces zaceljivanja što znači

– Da se događa svim ljudima
– Da služi oporavku od gubitka
– Da većina ljudi kroz njega prođe bez većih teškoća

Treća osobina tugovanja je da je ono težak i bolan proces, ispunjen brojnim, vrlo intenzivnim i neugodim emocijama, teškoćama u svakodnevnom funkcionisanju.

Četvrta osobina tugovanja je da ono ima svoj početak, tok, i kraj.Moglo bi se reći da je tugovanje gotovo

– Kad sećanje na umrlog ne izaziva automatski bol, tugu, ljutnju
– Kad tugujući počnu uspostavljati nove odnose s ljudima
– Kad svoju energiju počnu usmeravati u sadašnji život

Peta osobina tugovanja tiče se činjenice da je ono po svom sadržaju, toku, trajanju određeno kulturalnim, društvenim, porodičnim pravilima, dopuštenjima i zabranama.

PODRŠKA U PROCESU TUGOVANJA

Tugujućim ljudima možemo ponuditi više nego što mislimo. Sve što trebamo učiniti jeste otvorena srca pitati tugujućeg kako možemo pomoći i potom istim otvorenim srcem zaista slušati..

Ram Dass i Paul gorman (1985)

KAKO PRUŽITI PODRŠKU DRUGIMA

Nema ništa neobično u tome što se ljudi boje da će tugujućima reći nešto pogrešno. Nekad se zbog toga povlače a tada sebi i drugima obično govore kako time poštuju potrebu za privatnošću tugujuće osobe.Tugujući pate zbog činjenice da su izgubili nekoga i zbog toga što im gubitak teško pada. Jedan od jako korisnih načina podrške je edukacija, kratak opis o procesu tugovanja, čime ih pripremamo na ono kroz šta će tek proći. Na taj način proces tugovanja postaje jasniji i poznatiji i time se ublažava strah i zabrinutost koje svako oseća u susretu sa novim i nepoznatim. Međutim treba biti i veoma oprezan jer se može dogoditi da tugujuća osoba vrlo kruto shvati redosled i trajanje faza pa da svako odstupanje doživi novim pokazateljem sopstvene nenormalnosti.

Želeći da pružimo podršku pitamo se – „A šta da kažem?“ . Odgovor na to pitanje počinje jezikom tišine, time da smo jednostavno tamo. Ljudi su jako usmereni na govor tj reči i imaju osećaj da su one veoma moćne nekad i svemoćne i teško im je podneti tišinu čak i u situacijama koje su neuporedivo manje nabijene teškim emocijama nego što je to nakon gubitka. Zato nije čudno što u kontaktu sa tugujućima imaju potrebu da nešto kažu ili urade. Osnovna potreba tugujućeg je ona za sigurnošću a nju možemo zadovoljiti tako što smo fizički pored tugujućeg a da pri tom ništa ne govorimo. To ne znači da im ne smemo ništa reći nego da kad nam ponestane reči možemo mirno zaboraviti na njih i jednostavno biti sa njima.

Umesto tešenja tj upornog pokušaja da ublažimo bol tugujućeg mnogo bolje je njegovo stanje prihvatiti kako jeste i izdržati njihov bol i patnju. Prihvatanjem nečijih reakcija na gubitak toj osobi dajete dopuštenje da pred vama sme da pokaže kako se oseća a da se vi nećete izbezumiti ili početi govoriti kako će sve biti u redu. Druga korist je što šaljemo poruku da su te rakcije prirodne, normalne, i da ih se tugujući ne mora stideti.
U mnogim trenucima tugujući ne prihvataju ponuđenu podršku a nekada je i žestoko odbijaju pa se ljudi iz okoline povlače. Takvo odustajanje može biti privremeno ali i trajno jer s jedne strane imamo želju da tugujućeg ne povredimo a s druge strane smo mi povređeni što je naša želja da pomognemo naišla na odbijanje. U takvim trenucima jako je važno povući se ali i ne odustati.

Dobro je ne samo prihvatiti razgovor o pokojniku već takav razgovor i podstaknuti. Tugujućima je drago kad s njma delimo uspomene na umrlog, tada imaju osećaj da su opet sa njima i to u nekim srećnijim vremenima.

Kad reči ne pomažu ili kad tišina govori mnogo jasnije možda može pomoći lagani dodir po ruci ramenu ili zagrljaj. Dodir tugujućima pomaže da osveste kako i dalje postoje i to tako što se pomeraju s tačke otupelosti koja prati početne faze tugovanja. Drugo nežan dodir podseća na to da će ih i drugi ljudi ponovo hteti dodirivati jer se tugujući često neposredno nakon gubitka osećaju nepoželjnima i nedodirljivima. I konačno dodir nekoga čije je srce otvoreno sam po sebi ima neku lekovitu moć.

Psihoterapiija može biti od velike pomoći da se osoba prati kroz period žalovanja, da se u nekim slučajevima podstakne početak žalovanja ili da se osoba odglavi iz neke faze u kojoj je već predugo. Da uvidi i osvesti šta je kroz taj gubitak dobila, naučila o sebi i svetu, šta je to bez čega je ostala i za čim žali. Neretko okolina nema kapacitet da ostane sa osobom u njenom tugovanju a terapeut je neko ko će dovoljno dugo ostati tu,nepovređen i neoštećen.