Sličnosti nam omogućuju da se združimo. Različitosti nam omogućuju da nam bude korisno da smo zajedno. J. Bucay

Neretko čujem da je nekim ljudima neophodna sličnost sa drugima, jer je to, kao neka garancija da će odnos uspeti i opstati. Samo ako volimo iste stvari, idemo na ista mesta, slušamo istu vrstu muzike ili volimo da na isti način provodimo dane, naš odnos ima smisla. Samim tim izvodi se zaključak da su razlike ugrožavajuće jer, zašto a posebno kako, da budemo u nekom odnosu (ljubavnom, poslovnom, rodbinskom) ako smo toliko različiti. Da li je za dugotrajan brak recimo neophodno da volimo iste ili slične stvari? Da li je potencijalni problem ako jedna osoba leti voli da ide na more a druga leti na planinu? Da li će uvek biti žrtvovanja ako je tako? Da li je žrtvovanje deo ljubavi? Iz svakog pitanja može da se izrodi još mnoštvo i svako postavlja novu temu za razmišljanje.

Takođe nam je svima poznata i krilatica da se suprotnosti privlače. Kao magneti. Tada većina ima sliku neke strastvene ljubavi koja pršti na sve strane i svaki čas se prekida i nastavlja pa u krug. Mnogi su ubeđeni da se konflikti javljaju baš iz toga što smo istog karaktera, što imamo iste ili slične reakcije u momentu, dok ima ubeđenja i da su oni posledica naših mimoilaženja. Posledica toga da se na taj način ne razumemo jer kao da govorimo na dva jezika. Verovatno odatle i ono :“ ja u klin, ti u ploču.“ Kada jedan par recimo dodje na psihoterapijsku seansu, neretko se desi da dok jedan priča svoj utisak i doživljaj, drugi gleda u čudu i nema ideju o čemu se tu radi, jer on to tako ne vidi. Desi se da se i terapeut nakratko zapita nakon dve priče da l ti ljudi uopšte žive, ne samo u istoj kući, nego na istoj planeti? Kako je moguće da jedna osoba iz tog odnosa saopšti da je savršeno srećna stanjem kakvo jeste a druga recimo želi da se razvede jer je nesrećna u tom odnosu. Kako to da toliko različito vide?

Jedna izreka kaže da su naši partneri naši gurui i da ostajemo sa njima dok imamo šta od njih da naučimo. To mi se izuzetno dopada. Kroz različitost u partnerskom ili bilo kom drugom odnosu možemo da rastemo jedino ako te razlike uvažimo i ne gledamo u njih kao ugrožavajuće. Onda su one zapravo neiscrpan izvor novine, energije i izazova za naše kapacitete. Ako nema izazova nema ni ličnog rasta i razvoja. Ako nema rasta, taj odnos umire. Nekada ljudi shvate da je odnos odavno u zastoju ali ostaju beskrajno dugo u njemu nemajući hrabrosti da iskorače u nepoznato. Ne mora nam se sve sviđati kod partnera da bismo ga voleli ili da bismo verovali da će odnos trajati. Nije ideja ni da verujemo da bez nekog nećemo preživeti. Idealno je da, znajući sve što ima da se zna o nekome i dalje biramo tog nekog i  taj neko i dalje bira nas. Iako možemo preživeti i živeti jedno bez drugog da i dalje jedno drugo svesno biramo. Znamo da niko nije savršen i da postoje samo savršene kombinacije osoba.

 “Ljudsko srce čezne za kontaktom, iznad svega čezne za iskrenim dijalogom.. Svako od nas potajno i očajno čezne da nas neko sretne, da nas prepozna u svoj našoj jedinstvenosti, našoj potpunosti i našoj ranjivosti.” Hycner & Jacobs. Tek onda kada se u toj ranjivosti prikažemo, zaista se možemo i prepoznati i ogledati u nečijim očima.

Kako ćemo pristupiti samoj temi sličnosti i razlika umnogome zavisi od toga kako smo mi sami rasli. Uz koje poruke, uz koja iskustva. Da li su nas učili da se družimo i prihvatamo drugare i drugarice koji su druge vere, boje kože, interesovanja, karktera, iz porodica koje su po nečemu drastično drugačije od naših, da nađemo razumevanja, da ostanemo zainteresovani za druge, za njihove duše. Možda su nas učili da nađemo “sebi slične” i da nema razloga da se petljamo sa drugima. Da se držimo “svojih krugova” i što se tiče druženja i što se tiče prvih ljubavnih veza. Možda su nas roditelji više grdili i manje prihvatali ako smo se ponašali drugačije od njih. Kao da smo nelojalni porodičnom sistemu kome pripadamo. Kakve god poruke da smo tokom odrastanja direktno ili indirektno dobijali, kada odrastemo odgovorni smo da ta uverenja preispitamo. Najčešće nas na to pozovu partnerski odnosi pa zato njih i pominjem. Najčešće je to kada nas nešto u našem partnerstvu zažulja. Onda je to mesto koje poziva na promenu. To je prilika za naš razvoj. To je izazov da se usudimo da probamo drugačije. To mesto se zove kriza.  Možda nas nužno ne žulja mesto na kom stojimo SA nekim, nekad je to mesto gde nikako da naučimo da stanemo sa nekim, da odnos potraje, nikako da ostanemo sa nekim. Bilo kako bilo istina je da ono u šta bazično verujemo, kreira našu budućnost kroz izbore koje pravimo.

Tada je važno da znamo da : “Kada se jednom prihvati saznanje da čak i među najbližim ljudskim bićima i dalje postoje beskrajne razdaljine, dvoje mogu divno živeti jedno pored drugog, samo ako nastave da vole razdaljine koje ih dele i koje im omogućavaju da vide jedno drugo ucelo na pozadini širokog neba. „ R.M. Rilke.

Negujmo naše razlike, učimo iz njih, ne odbacujmo ih. Bez njih bi svet bio beskrajno dosadno mesto za život. Bez njih bi i sam život bio dosadan.