Dobar dan,
Obraca Vam se neutesna tridesetogodisnjakinja… U braku sam skoro 6 godina, a sve zajedno smo otprilike oko jedanaest godina. Brak nam je skladan, pun razumevanja, i sto je najvaznije ljubavi. I tako je bilo sve dok nismo odlucili da i sami postanemo roditelji. Poceli smo da radimo na tome od druge godine braka, pa posle dve godine pokusavanja, silni testovi, analize, pretrage… dijagnoza idiopatski sterilitet (uzrok nepoznat). Nije nas ni to obeshrabrivalo, prosli smo kroz jednu inseminaciju, pa drugu, pa kroz prvi pokusaj VTO-a… i tu pocinje eskalacija problema… Borba sa depresijom, neimanjem snage, ljutnja i bes pa zasto nama… Jednom recju NEMOC da se bilo sta uradi, a oboje smo neverovatni borci… I to dok smo mogli da guramo gurali smo, sad je nestalo snage, i jednom i drugom… A LJUBAV je i dalje tu… I tako neprosapavane noci i silno plakanje, gledamo se i ne znamo kako dalje… Njemu je potomstvo bitnije od svega sto imamo, pa makar to bilo i sa nekom drugom zenom, a ja sam bila spremna na zivot do kraja u dvoje, dakle da se odreknem i potomstva…  Rekao mi je da bi voleo vise od svega da na kraju uspemo nas dvoje, ali da ne zeli da doceka pedesetu i kada se okrene iza sebe ne vidi nikakvo ostvarenje… Znam da je ova tema oko potomstva veoma delikatna, i to moze da sazivi samo neko ko je prosao kroz to, na zalost to je ekspandirajuca bolest sadasnjice… Moj strah je od neuspeha u daljim postupcima lecenja i njegovog odlaska usled neuspeha… Znam da cete sad reci da nije uspeo samo onaj ko nije odustao, ali jednostavno snage ponestaje i to ubrzano, a svakim sledecim pokusajem sve smo nestabilniji…. a i dalje se volimo…. uhhhh….