Postovana,
Vec neko vreme osecam tugu i potistenost,neraspolozena sam samo bih plakala. . . Svesna sam da imam problem i htela bih to da resim ali imam osecaj da su mi ruke vezane i da mi nista ne ide kako treba. Do nedavno sam bila u vezi u koju sam polagala puno nade,preko noci je sve nestalo. Okrivljujem sebe za raskid iako znam da nije u meni bio problem ali ne mogu se osloboditi tog osecaja,verovatno jer mi je mnogo stalo do te osobe. Drustvo mi je okrenulo ledja jer nisam mogla da budem ono sto su oni hteli iako sam se godinama trudila da se uklopim u sredinu u kojoj zivim sticajem okolnosti. Moji prijatelji su daleko. .. Posao koji radim trenutno me totalno degradira. Nekako se sve to izdesavalo kontinuirano u kratkom vremenskom periodu. Previse slobodnog vremena izaziva mnogo razmisljanja i analiziranja,sto dodatno vrsi pritisak ,stvara komplekse i izaziva nezadovoljstvo. Kako da pomognem sebi,da li je moguce izaci iz ovog vrzinog kola?
Hvala