Dobar dan,
Pre tri godine upoznala sam decka preko drustvene mreze , iako mi taj nacin komunikacije i upoznavanja ljudi nije bas blizak.Ipak , razgovarali smo satima i polako se upoznavali.Pretpostavljala sam da do susreta nece doci , bas zbog moje odbodjnosti prema nacinu na koji smo se upoznali , pa sam tako rasterecena otvorila dusu tom nekom i priznala sve svoje strahove i probleme ,On je znao za moj prolpali brak od dvanaest godina , znao je za deset pokusaja vantelesne oplodnje , znao je za prevaru bivseg muza , za moju depresiju kroz koju sam tada sama prosla, za strah od novog zaljubljivanja .Prihvatio je , kaze razumeo.
Posle kretkog vremena videli smo se i taj susret je potvrdio da medju nama postoje emocije koje su zaista iskrene i lepe.Mesta boravka su nam udaljena oko 300km pa je vidjanje bila dva do tri puta mesecno , vikendi , kod mene , njega , na nekim lepim mestima.Upoznala sam deo njegove porodice , prijatelja, iako je sa tim upoznavanjima islo polako , uvek iz straha da nesto ne krene naopako i da se onda nadjem u situaciji da moram odgovoriti na necije pitanje , sta se dogodilo.Imali smo planove , bila sam zadovoljna , to sada vidim , ali tada… ljubomora , ne mogucnost ( finansijska uglavnom ) da stalno budemo zajedno, sumnje da mene neko ovakvu moze da voli , strah od prevare , od lazi , sve me je to cinilo da budem teska i naporna za komunikaciju , cesto neraspolozena , da ga optuzujem i napadam, da sumnjam.
On nije osoba koja se svadja , ne ume i ne zeli da se raspravlja.Nekoliko puta smo prekidali vezu , on jednotavno prekine komunikaciju , ne odgovara na pozive i poruke.Pusti me neko vreme.Kada se cujemo , vidimo , kao da se nista nije dogodilo , opet je ljubav svuda i samo novim recima i delima potvrdjujemo da mi jesmo jedno za drugo.I tako dve i po godine …planirali smo da se preseli u Beograd , nadje posao i da zapocnemo zajednicki zivot .Onda se desilo da je u svom mestu , posle mnogo pokusaja uspeo da dobije posao .Ja sam to shvatila kao kraj , nema zajednickog zivota , nema neceg sto lici na porodicu , ne zeli zivot sa mnom , ja necu moci da budem majka njegove dece.Malo je reci da sam se ruzno ponasala narednih dana .Opet je zacutao…pokusavala sam jos neko vreme da ga isprvociram na kontakt a onda odustala , istrosila sam i sebe i njega .
Obicno mislim da mogu sama da prodjem kroz sve probleme , ali ovog puta izgleda da nije tako.Imam 40 godina , stan i posao , nikada dosta novca kao i vecina ljudi u Srbiji ,prijatelje , kolege , ljude koji me vole .Izgledam dobro , imam nove udvarace …ali nista mi ne znaci , nikom ne verujem , vise se ne druzim , nemam cilj , motiv, razlog .Zelim samo njega , zelim da se vrati mogucnost da dobijemo sansu .
Da li je problem u meni ili me nije dovoljno voleo? Da li ce ovo proci ? Da li sam trebala jos pre osam godina da se obrati  nekom ko bi mi pomogao da sebe volim sa problemom koji imam ?