Postovana Brankice,
U socijalnoj sluzbi su mi savetovali da se obratim neuropsihijatru u svom domu zdravlja, kako bih, eventualno, dobila lekove za smirenje. Mislim da mi od lekova za smirenje mnogo vise treba razgovor sa strucnim licem koje ce mi reci da li na pravi nacin sagledavam stvari ili sam upala u neki svoj psiholoski vrtlog iz koga sama ne mogu da nadjem izlaz. Ja sam svesna svoje nervoze, potistenosti, nemoci a najvise stanja koje mogu da opisem ovako: nakon otprilike tri meseca postala sam svesna da odnos izmedju mene i mog muza ne moze da se poboljsa, da to nije ne samo stabilna, nego uopste, da to nije normalna veza i da tu nikada nece biti kvalitetnog odnosa i medjusobnog postenja. Da sve mozemo da popravimo i zivimo kao normalna porodica verovala sam do pre nekih mesec i po dana, a sada mi se cini da samo odlazem neizbezno – a to je odlazak sa decom iz nase kuce i zahtev za razvod braka. Nasi problemi su kulminirali u septembru mesecu, kada sam nakon njegovog po ko zna koji put verbalnog i fizickog maltretiranja u alkoholisanom stanju, od skoro 2 promila alkohola koliko mu je izmereno u policijskoj stanici, bila prinudjena da pozovem policiju i sa njima i nase dvoje dece (decak od 4 i po i devojcica od nepune 2 godine) odem u kucu svoje majke. Njegov problem sa picem datira odavno, jos pre veze sa mnom, ali ja sam smatrala, kada stvori porodicu bice vezan za kucu, za nas, nece toliko vremena provoditi u opijanju sa drustvom. Medjutim, prevarila sam se. Brigu oko dece nosila sam sama. Prve tri godine braka nas odnos je nekako i funkcionisao, verovatno zato sto sam ja bila mnogo stabilnija sa zivcima i imala nerava da trpim. Njegova alkoholisana stanja su postajala sve agresivnija, u poslednje dve redovno zavrsavaju vredjanjem, psovkama, ponizavanjem i mene i mojih najblizih, pretnjava svakave vrste, a ukoliko mu se ja verbalno suprotstavim to preraste u unosenje u lice, guranje, udaranje pesnicom u neki deo tela ili u deo glave gde se modrica nece videti. Da, cak je bilo i toga. Ali mislim da mi je od tih fizickih okrsaja mnogo strasnije verbalno maltretiranje, psovanje, provociranje, ponizavanje – kada on poteze moje prethodne veze pre njega, preslisava me sa kim sam sve bila, pominje i postojece i nepostojece, kako se ljudi njemu smeju zbog mojih veza pre njega, naziva me kurvom, olosem. Razume se da smo oboje imali veze pre nego sto smo se vencali, uzeli smo se kada je od imao 32 a ja 27 godina. Kada sam u septembru mesecu otisla od njega sa decom bili smo razdvojeni mesec dana, na sastancima sa socijalnim radnikom vise puta su pala njegova obecanja da vise nece da pije i da treba da zivimo kao normalna porodica, da ce on sve dati za to. Pocetkom oktobra meseca vratila sam se sa decom kod njega sa velikom nadom da cemo sada funkcionisati kao normalna porodica, smatrala sam da treba da nam dam drugu sansu, pre svega zbog dece koja treba da zive sa oba roditelja i pre svega zbog decaka od 4 i po godine koji je strasno vezan za kucu u kojoj je odrastao i za babu i dedu sa oceve strane. Sada shvatam da je to sto sam se vratila bila ogromna greska. Muz nastavlja sa alkoholom i sa svim dosadasnjim maltretiranjem kada je u takvom stanju. Ta njegova alkoholisanja su se u oktobru mesecu svela otprilike na jednom nedeljno. Ja sam pocetkom novembra shvatila da vise ne ide tako, spakovala se sa decom ponovo da idem – odmah su krenule pretnje i bila sam prinudjena da ponovo zovem policiju da bih mogla da izadjem sa decom iz kuce. Starije dete, decak, je bilo toliko uzrujano tom ponovnom nasom svadjom i dolaskom policije da je pobeglo u prizemlje kod babe i dede i odatle nije htelo ni da mrdne (moram samo da napomenem da nakon naseg povratka u oktobru on uopste nije zeleo da podje sa mnom nigde iz kuce, strahujuci valjda da ga opet ne odvojim od onoga sto voli).  Policija je rekla da sacekamo da dete zaspi pa da ga onda ubacim u kola i povedem. Cekajuci da dete zaspi ponovo su krenula obecanja – ja vise ne pijem, gotovo je sa tim, cak i klecanje i preklinjanje da ostanem, da ne idem, da je njegov zivot bez nas gotov. Naravno, glupaca ostala sam i nisam otisla. Sve je funcionisalo normalno neke dve nedelje, a onda opet po starom – najsveziji primeri: 20. decembra pocinje sa picem od ranog jutra, dolazi kuci oko 4 popodne, spava do 7, ustaje i pocinje sa provociranjima i vredjanjima. Danas isto, samo sto je danas pio od jutra do mraka, trudio se da bude fin prema meni, legao na kratko i san ga je savladao. Da ne pominjem da je najgore to sto nikad ne znam sta me ceka kada dodje pod dejstvom alkohola kuci, da li cu biti najgora kurva, olos i djubre na svetu ili najlepsa majka koja mu je rodila decu. Prvo, ja u takvoj neizvesnosti ne mogu da zivim, pocela sam da uzimam lekove za smirenje, danas sam, na primer, popila dva Bromazepama od 3mg, a drugo, vidim da nema resenja takvom bolesnom odnosu, da su sva njegova obecanja samo trenutna i prazna. U medjuvremenu smo ponovo isli na razgovor kod socijalnog radnika (da ne pominjem kakva su tek vredjanja u vezi sa tim jer je njemu ponizenje da se socijalni radnik mesa u nas odnos) i tada smo upuceni u bracno savetovaliste. Cekamo poziv iz bracnog savetovalista. Ali cemu savetovaliste? Da neko vreme nas odnos bude normalan, pa posle opet po starom, kao sto se pokazalo da biva. Ja sam zaposlena na visokoskolskoj ustanovi (da ne pominjem koliko me moja psihicka nesigurnost i nestabilnost ometa u poslu, ja sam svesna da pred drugim ljudima glumim zadovoljnu i stabilnu osobu), materijalno samostalna, nisam ni u kom smislu zavisna od njega. Moj zivot se sveo na brigu o deci, odlaske na posao dva puta nedeljno, ne izlazim, najbolja drugarica mi dodje jednom u par meseci, izbegavam da mi bilo ko dolazi jer ne znam da li ce on tog dana biti pijan ili trezan. Moja zelja je bila da popravimo odnos i da zivimo kao normalna porodica ali mi je u ovom trenutku savrseno jasno da to nije moguce. Da li sam u pravu da je jedini izlaz raskid tog disfunkcionalnog odnosa i razvod kako bih pronasla svoj mir i povratila stabilnost? Da li sam u pravu da vise nemam cemu da se nadam i da samo odlazem to jedino moguce resenje? Evo, jos jutros je meni bilo jasno da ce on provesti ceo dan koje gde u picu i da necu znati sta me ceka kada dodje kuci, ali opet nisam pokupila stvari i otisla sa decom? Toliko razdirem sebe time sto mi je jasno da iz takvog braka moram da izadjem, a i dalje ostajem u njemu, nadajuci se, cemu? Nisam sigurna sta me sprecava da pokupim stvari i decu i odem – da li zastrasenost od njegovih pretnji ili neka nada koja u meni jos uvek tinja da stvari mnogu da se poprave?
Izvinite na duzini pitanja i unapred mnogo hvala na odgovoru.