U današnje vreme nije lako biti dete. Nije lako biti ni roditelj. Nije lako ni samo biti. Kao da se stalno mora biti u akciji. Mora se ići iz akcije u akciju. Sve se nešto mora. Trebalo bi svuda stići. S jedne strane postoji uverenje da deca samo treba da budu deca, da se igraju, idu napolje, nemaju posebne obaveze osim škole. S druge strane, postoji uverenje da u svakom detetu čuči genijalac i da treba otkriti u kom polju, u kojoj sferi, čeka da bude otkriven. Da li da raspored bude ispunjen samo školskim aktivnostima ili ga treba dobro i pažljivo popuniti vanškolskim aktivnostima? Da li sportskim ili intelektualnim? Umetničkim i kreativnim? Kao da se šetamo između opozita. Da li ćemo ako samo pustimo dete da bude dete propustiti te darove prirode, potencijale, DNK zapise ili ćemo ga tako usrećiti? Da li detetov uspeh u životu zavisi od toga koliko smo ga angažovali tokom odrastanja i ranog detinjstva? Da li će imati upadljiv akcenat ako ne uči strani jezik od treće godine, pa čak i od bebećeg perioda? Šta ćemo sa mentalnom aritmetikom? Šahom? Sviranjem instrumenata? Sportom? Da li da dete školskog uzrasta posle par sati sedenja u školskoj klupi, pa i kasnije nekog vremena izrade domaćeg zadatka u istom položaju, ode na sport ili da sedne ponovo i nastavi da vežba vijuge? Telo ili mozak?

Previše je pitanja, mnogo je zapitanih roditelja. Uplašenih da nešto ne propuste i na taj način svoje naslednike oštete. Kako deca rastu, rastu i ambicije i očekivanja roditelja. Kada roditelji odu u ovu krajnost i kreiraju prenatrpan raspored svojim malcima, nikome tu nije lepo. Raste nivo stresa iz razumljivih razloga. Prosto treba stići na sve strane. Ne samo deca nego i roditelji koji sve te aktivnosti treba da isprate, što vremenski i organizaciono, što finansijski. Deca nisu uvek raspoložena za sve te aktivnosti, posebno kada im prekinu igru koju su započeli. Onda natezanje da li će poći, kreira još stresa. Svega je previše u današnje vreme. Sadržaja. Igračaka. Aktivnosti. Brzine. U zapadnim zemljama, prosečno, dete ima 150 igračaka a godišnje dobije 70 novih. Ako porodica ima više dece taj broj se, razumljivo, multiplicira. Ništa ne drži dugo pažnju. Sve je šareno, dostupno, zamenljivo. Čini se da je najveća noćna mora roditelja u današnje vreme rođendan. Kada dođu kući sa gomilom kesa koje deca ne otvaraju sa previše ushićenja. Na kraju niko tu više ne zna šta je dobio, od koga i kuda će sad sa svim tim? Deca i zaborave posle par dana i uhvate se za jednu, dve igračke a ako je ostalo neotvorenih i sklonjenih, više za njih ni ne pitaju. Da bi se deca mogla zaista igrati i zaigrati, neophodno je smanjiti broj igračaka, skloniti ih, ne otvoriti ih sve, rasporediti, proslediti deci koja ih nemaju.

Razvojni psiholog Dejvid Elkind kaže da su deca u poslednje dve decenije izgubila 12 sati slobodnog vremena nedeljno. Čak i predškolci su s igre preusmereni na učenje. Kim Džon Pajn, pedagog i autor knjige “Jednostavno roditeljstvo” opisuje kako moderan način odgajanja dece dovodi do psihičkih problema od kojih je najrašireniji takozvani ADHD ili poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje. Preporučuje da se trebamo boriti protiv 4 PREVIŠE- previše stvari, previše izbora, previše podataka i previše brzine. Roditelji bi trebalo da budu filteri između onoga što deca žele, što je dobro za njih, korisno, moguće, svojih ambicija i da uvek traže meru.

Na kraju krajeva da li je bitno da li je dete naučilo da slaže slagalicu od 150 delova sa 4 godine ako ne zna da se popne uz stepenice ili ne zna da trči? Ako se nije nikad popelo na drvo. Da li je bitno da se ne čuje akcenat dok izgovara engleski ako nema drugare da sa njima trči po parkovima i livadama i ne zna da se snađe u socijalnim situacijama? Da li je životno važno da raspored bude krcat i da dete ni ne stigne da legne uveče na vreme i ima dovoljno sati sna ili je važnije da stigne da se odmori da bi moglo da bude prisutno u svojoj svakodnevnici? Da bude sposobno da bude prisutno u trenutku. Vidim kurseve za decu za -mindfullness-. Kada smo to zaboravili da zastanemo, pogledamo, pomirišemo, udahnemo, I kako će kurs pomoći detetu čiji roditelj to takođe ne praktikuje? Nikako. Deca uče gledajući a ne samo slušajući. Zaboravili smo da dišemo. Da odvajamo bitno od nebitnog. Da pustimo da svima bude dosadno i da dosada izrodi kreativnost. Da budemo u praznom, tihom, sporom.

Na kraju, svako mora naći svoju meru i preuzeti odgovornost za kreirano. Svako polazi od svojih uverenja kao roditelja, od onoga što je njemu važno. Važno je u svemu tome ne zagubiti se, ne izgubiti iz vida dečije oči kao ogledalo duše, tu istu dušu koja ima svoje potrebe. Tamo sve piše ako ima ko da čita. I u redovima i između njih. Ne zaboraviti da budemo zajedno, da se razmenjujemo, da gradimo odnos, makar i ceo život računali velike brojeve nešto sporije i ne zvučali kao da smo se rodili, tamo gde se nismo rodili. Sve ćemo stići ako nas zanima. Lakše je krenuti u svet ako imamo čvrstu podlogu, koren i odnos koji nam služi kao potpora kad sve drugo zapne. Bez toga suštinski je nebitno šta sve znamo.