Da li se sve u vezi ishrane vrti oko potreba naše duše ili je to samo deo priče? Da li žudeći za određenom namirnicom naše telo tačno zna šta nam je to potrebno? Da li je problem prejedanja nedostatak volje?

Kažu da duša uvek zna šta joj je potrebno a da je izazov utišati um kako bismo čuli šta nam govori. Živimo brzo, stalno negde jurimo i žurimo, obaveze se smenjuju i neretko dan prođe a da nismo ni u jednom momentu zastali i zapitali se šta nam treba i kako da to sebi damo? To čak zvuči kao luksuz koji verujemo da ne možemo priuštiti. Kada pogledamo u decu ona kad nešto žele i nešto im treba u stanju su da sruše svet samo da to i dobiju odmah sad. Vremenom deca odrastu i jedan deo njih sazrevanjem dođe do mesta kada  shvati da ne može sve odmah. Neki odu dalje od toga pa kažu sebi da za ispunjenje sitnih zadovoljstava nema vremena u svakodnevnom životu. I šta se onda desi?

Naše unutrašnje dete zavrišti. Iz sveg glasa. Ima potrebu i želi da bude zadovoljena odmah. Kao odrasli znamo da postoji najbrži način za instant osećaj zadovoljstva i sreće. Hrana.

Dr. Doreen Virtue, američki  psiholog i psihoterapeut, u knjizi  Žudnja za hranom kaže da opsesivna žudnja za određenom namirnicom nije nikako slučajna. Ako nam unutrašnji glas govori da nam je potrebno više zabave a mi ne slušamo, ješće nam se indijski orasi, orasi, kikiriki jer sadrže pirazin koji aktivira centar za užitak u mozgu. Jedna od funkcija našeg organizma je da održava homeostazu odnosno ravnotežu. Ukoliko nešto nedostaje mozak šalje informaciju kao i kada nečeg ima previše.

Svima nam je poznata žudnja za čokoladom. Zašto je baš ona namirnica izbora? Ona sadrži neurotransmiter feniletilamin koji mozak stvara kada osećamo ljubav.Toliko snažno utiče na raspoloženje da se nekada prepisivao kao lek. Dakle žudnja za čokoladom je žudnja za ljubavlju. Konzumiranje čokolade aktivira serotonin, hormon sreće a ko ne bi želeo malo instant sreće?  Češća je ta potreba kod žena nego kod muškaraca. Muškarci više žude za mesom i testeninama.  Dr Virtue kaže da je poteba za hrskavom hranom kao što su grisine, čips, znak ljutnje i besa koje je trebalo ispoljiti ka spolja. Potreba za mekom i kremastom hranom dolazi iz ljutnje prema sebi, stida,  tuge, straha.

Ne treba zanemariti ni fiziologiju. Ukoliko smo pod stresom, naš organizam prestaje da luči hormone kao što su adrenalin, kortizol i aldosteron. To može uticati na ravnotežu soli, čime se objašnjava potreba za vrlo slanom hranom.Takođe može značiti i nedostatak joda, što je povezano sa štitnom žlezdom. Njena smanjena funkcija dovodi do bezvoljnosti, konstipacije, problema sa telesnom težinom i depresije, dok povišena funkcija  izaziva gubitak težine, anksioznost i neredovni menstrualni ciklus.

Ono što se još često pominje kod prejedanja je da je u pitanju nedostatak volje i da kada bismo samo hteli uspeli bi da stanemo. Iako to nekada jeste slučaj ne znači da je tako uvek i kod svih. Znamo da nepravilnim unošenjem namirnica, unošenjem takozvanih praznih kalorija mi zapravo otežavamo našem telu varenje i ne hranimo ga dovoljno. Onda nam ono šalje signal da nije dovoljno nahranjeno i da nam je potrebno još hrane. Dakle naše telo posle mnogo praznih kalorija uopšte ne greši. Daje nam tačnu informaciju da je gladno. Ali mi to tumačimo tako da verovatno imamo problem sa voljom i samokontrolom. Nije uvek tako. Upravo ovde nam pomaže ishrana Dr Gifing koja će našem telu dati energiju, nahraniti ga, prekinuti začarani krug, čuvati ravnotežu i pokazati da nije samo volja u pitanju već  ima nešto i u fiziologiji.

Sve u svemu zaključak je da je uzroka za prekomerno unošenje hrane više i da će nam najviše od koristi biti holističi pristup. To znači da je potrebna briga i o telu i o duši. Ako radimo na ličnom rastu i razvoju, ako makar povremeno zastanemo i upitamo se šta nam to baš ovog momenta treba i ako se pravilno hranimo, prejedanje neće biti naša okupacija već će postati značajna informacija da nešto nismo čuli ili uradili kako nam je bilo potrebno. Na nama je da otkrijemo šta.