Gubici su univerzalna pojava. To znači da na svetu ne postoji čovek koji nije nekoga ili nešto izgubio ili kome se to neće desiti. Po tome smo svi isti i baš zato imamo osećaj da su nam gubici bliski, da o njima sve znamo i da se o njima ne mora posebno govoriti. Pa ipak kad lično doživimo gubitak ili kad smo pored nekoga ko ga je doživeo shvatamo kako malo znamo o tome, o načinima prevazilaženja i posledicama koje ostavlja. I po tome smo svi slični. U detinjstvu i mladosti decu pripremamo za školovanje, zapošljavanje, venčanje, rađanje ali ne i za gubitke. S druge strane ljudi se razlikuju po tome koliko su gubitaka doživeli, u kom dobu, da li ih prate od malena ili su se desili tek kasnije u životu. Gubitak nije samo smrt, već i kada nas neko ostavi ili mi nekoga ostavimo, kada se preselimo u drugi grad, školu, radno mesto, možemo izgubiti imovinu, slobodu, iluziju, ideale, nadu..
Ljudi većinom nerado govore o doživljenim gubicima i to iz vrlo jednostavnog razloga-takav razgovor obično je ispunjen neugodnim mislima i emocijama, a prirodna čovekova tendencija jeste izbeći neprijatnost.Kada je reč o gubicima koji su se dogodili zbog smrti, tada se ljudi naročito trude da na sve načine izbegnu ono što ih podseća na takav nepovratan gubitak, smatrajući kako će izbegavanjem razgovora o smrti brže zaboraviti neprijatan događaj ali i sopstvenu smrtnost. S druge strane iako ne volimo da mislimo i govorimo o smrti, svi dobro znamo da je ona sastavni deo života i da se pre ili kasnije moramo suočiti sa tuđim i sopstvenim umiranjem. O smrti smo spremni da govorimo i slušamo dok nas se lično ne tiče tj dok nas to ne primorava da se suočavamo sa sopstvenom smrtnošću ili strahom zbog mogućeg trajnog odvajanja od ljudi koje volimo.
NEPREPOZNATI GUBICI
Postoje rezličite vrste gubitaka koji ne privlače pažnju ljudi iz okoline pa tugujući ne dobijaju potrebnu podršku ili pomoć. Osim toga neke životne situacije ni tugujući ne prepoznaju kao gubitak ili im ne pridaju dovoljnu važnost. Njihovo telesno zdravlje kao i duševno mogu biti ugroženi, oni retko privlače pažnju institucija ili grupa ljudi koje prirodno brinu o tugujućima (škola, kolege na poslu, vladine i nevladine organizacije) i o njima se često saznaje iz poverljivih podataka o bolesniku koji se skrivaju pred drugim ljudima. Teškoća s ovom vrstom gubitaka jeste što su oni po svemu isti kao i ostali gubici osim po tome što tugujući ne traže i ne dobijaju nikakvu podršku i pomoć. Prema Parkesu (1998) gubici mogu ostati neprepoznatima
– Zbog toga što ih tugujući skrivaju
– Zato što ih ljudi koji pružaju podršku prikazuju na neprikladan način ili ih skrivaju
– Zato što se događaju postupno
1. SKRIVENI GUBICI
Parkes kaže kako uopšteno govoreći gubici postaju skriveni na jedan od tri načina
– Kad je reč o gubitku osobe ili odnosa koji smo skrivali od očiju javnosti
– Kad je gubitak povezan sa osećajem stida ili neadekvatnosti
– Jer tugujući i njegova okolina ne priznaju ili umanjuju važnost gubitka i potrebe za oporavkom od njega
GUBITAK OSOBE ILI ODNOSA KOJI JE SKRIVAN OD OČIJU JAVNOSTI
Zamislite ženu ili muškarca koji uz svog bračnog partnera imaju i vanbračnu vezu s nekim drugim. Zamislite da u nekom trenutku jedan od partnera ili oboje odluče da prekinu ljubavni odnos. Prekid takve veze sasvim sigurno se svrstava među gubitke i za njega važi sve kao i za ostale takve događaje. Međutim proces oporavka je otežan zbog činjenice da ljubavnički odnos krši društvene i moralne norme pa zbog toga obično znači tajnu koja se nikome ne priznaje. Učesnici intervjua koji je vodio Weinbach (1989) opisali su osam teškoća s kojima su morali izlaziti na kraj nakon smrti voljene osobe a sve su bile povezane s prirodom odnosa s umrlom osobom tj činjenicom da je odnos morao biti skrivan od drugih ljudi.
– Način saznavanja da je partner umro ( kad je reč o iznenadnoj smrti tugujući za nju obično saznaju na vrlo okrutan način, u slučajnom razgovoru sa poznanicima, na poslu, iz novina ili tek nakon par dana potajne istrage o partneru koji se nije javio)
– Javno pokazivanje reakcije na gubitak ( tugujući se mora truditi da ne pokaže kako mu je teško više nego što bi se to očekivalo nakon gubitka prijateljskog ili poznaničkog odnosa. Ako je tugujući u braku tada je pokazivanje reakcija na gubitak otežano čak i u intimi sopstvenog doma)
– Učestvovanje u ritualima ( tugujući iz ove skupine katkada ne smeju da dođu na sahranu a ako se tamo i pojave opet se moraju suzdržavati)
– Izvori podrške ( podrška tugujućima ograničena je samo na one ljude koji su znali za taj odnos i koji su ga pritom odobravali odnosno nisu ga osuđivali. Naime ljudi koji su bliski s bračnim partnerom pokojnika neće moći ili hteti da pruže potrebnu podršku mada je najčešće tugujući ni ne traže)
– Osećaj krivice ( nakon takvih gubitaka tugujući može imati osećaj da su i njegov umrli partner i on kažnjeni zbig njihovog nemoralnog odnosa a to isto mogu misliti i ljudi iz okoline).
– Prisećanje na umrlog ( tugujući iz ove grupe uskraćeni su i za mogućnost da se razgovorom s ljudima iz okoline prisećaju svog partnera odnosno br ljudi s kojima to mogu činiti je jako mali).
– Pristup materijalnim stvarima pokojnika ( nema pristupa tim stvarima i nema određen br uspomena koje nam ostaju za umrlima)
– Stručna podrška i pomoć ( teško im je da potraže pmoć čak i kad osećaju potrebu jer se boje osude)
Spontani ili namerni pobačaj, gubitak posla koji se partner ne usuđuje priznati, smrt ili drugačiji gubitak homoseksualnog partnera takođe su primeri gubitaka koji se skrivaju od drugih ljudi. Mnogi autori kažu da se smrt od SIDE takođe ubraja u ove vrste gubitaka što govori o još uvek jakim predrasudama prema ljudima obolelim od te bolesti zbog čega se tugujući trudi da sakrije gubtak odnosa s osobom umrlom od ovog uzroka.
U svim pomenutim slučajevima tugujućima je teško ali to ne smeju da priznaju ljudima oko sebe. Zbog toga imaju barem dve teškoće- jedna je što time sebi usrkraćuju podršku iz sredine a druga što određenu količinu psihičke energije moraju da troše na nepokazivanje toga koliko im je teško i na čuvanje tajne. Samim tim manje energije ostaje za suočavanje sa gubitkom.
GUBITAK KOJI JE POVEZAN SA OSEĆAJEM STIDA ILI NEADEKVATNOSTI
Postoje porodice gde je jedno od pravila da je žena ta koja mora usrećiti muškarca i ako on nije zadovoljan u braku onda je to ženina krivica. Postoje porodice u kojima je priča ista samo je pol zamenjen . Opet u nekim porodicama važi pravilo da je muževljeva ljubavnica ženina sramota i da preljuba upućuje na razne ženine nedostatke. Ako i ne potičemo iz ovakvih porodica sigurno poznajemo nekog iz ovakvog socijalnog miljea. Naravno da će žene i muškarci koji su odrastali na ovaj način dati sve od sebe kako bi sakrili činjenicu da se rastaju od svog partnera i tu će tajnu čuvati duže ili kraće vreme. Gledajući površinski u opisanim slučajevima reč je o gubitku bračnog odnosa ali ono što tugujući suštinski gube jeste tradicionalna uloga muškarca tj žene.
Moguća je i nešto jednostavnija situacija. U trenutku venčanja ljudi misle i nadaju se da će zauvek ostati s bračnim partnerom. Kad u određenom momentu shvate da i se brak raspada tj da nisu uspeli izgraditi i sačuvati kvalitetan odnos osećaju se nesretnima, postiđenima i nekompetentnim zbig takvog gubitka.
U ovu grupu se neretko ubraja i samoubistvo. Obično je to onda kada tugujući zbog religioznih ili nekih drugih uverenja smatraju da je greh i sramota okončati sopstveni život. Samoubstvo ostavlja tugujuće sa osećanjem krivice i stida i onda kada misle da nisu dovoljno voleli samoubicu da mu nisu davali dovoljno podrške i da nisu znali da prepoznaju njegovu nameru.
U ovu grupu se mogu ubrojiti i gubici koji nastaju kad se tokom brakorazvodne parnice dete dodeli ocu što se danas češće događa nego ranije i majka tad oseća ogroman stid jer se nalazi u malobrojnoj skupini žena koje je sud proglasio neadekvatnima za brigu o detetu.
NEPRIZNAVANJE ILI UMANJIVANJE VAZNOSTI GUBITKA I POTREBE ZA OPORAVKOM OD NJEGA
Ljudi zbog različitih razloga ne priznaju ili umanjuju važnost gubitka. S jedne strane reč je o strahu ili neprijatnosti zbog drugih ljudi ako pokažemo da na je gubitak teško pao. Zbog reakcija okoline znaju biti zabrinuti i ljudi koj su doživeli gubitak voljene osobe koja je umrla u dubokoj starosti. Nekad nailazimo na čuđenje okoline što smo beskrajno tužni jer nam je umrla baka u 95 oj godini, jer se to smatra prirodnom smrću i očekivanom i da zbog toga jednostavno nije normalno dugo tugovati.
S druge strane ponekad potreba za nepriznavanjem važnosti gubitka je posledica toga da nismo do kraja svesni da smo doživeli gubitak ili mislimo kako ljudi oko nas to ne smatraju gubitkom. U ovo poslednje se mogu ubrojiti gubici predmeta koji su nam važni i za koje smo emotivno vezani. Neki autori ovde ubrajaju i gubitak deteta koje se nije rodilo pa je teško govoriti o smrti u pravom smislu te reči jer nema ni tela ni pogrebnog ritala koji bi upućivali na to da je dete postojalo. Ovde se ubraja i mrtvorođeno dete jer u toj situaciji okolina može misliti da nije reč o pravom gubitku jer roditelji nisu stigli da naprave emocionalni odnos sa detetom pa u oba slučaja roditelji tuguju svoj tajni gubitak ćuteći o njemu, nekad i stideći ga se.
RAZVOJNI GUBICI
U određenim životnim razdobljima dešavaju se svima. Skrivenost tih gubitaka ide upravo iz njihove unoverzalnosti tj iz činjenice da su oni prirodan deo čovekovog postojanja i razvoja i da su normalni i očekivani. To je recimo odlazak deteta iz roditeljske kuće. Šta se tu taji? Roditelji znaju glavom da je normalno i uobičajeno da dete jednom ode iz kuće ali im treba vremena i energije da to prihvate i srcem. U literaturi se to zove’ sindrom praznog gnezda’ a roditelji to taje jer se boje osude i nerazumevanja a možda i ismevanja okoline. Ovde spada i gubitak mladosti, detinjstva, uloge školarca, gubitak uloge radnog čoveka tj odlazak u penziju..
GUBICI KOJE PRIKRIVAJU ILI NEPRIKLADNO PRIKAZUJU LJUDI KOJI PRUŽAJU PODRŠKU
Ova vrsta gubitaka događa se kad ljudi iz svoje prirodne uloge pružaju podršku tugujućima najčešće rodbina, skrivaju gubitak ili iskrivljuju odnosno taje neke činjenice o njemu. Npr majka može zatajiti svom detetu da im tata umire ili reći kako bolest jeste opasna ali ne i smrtonosna kako bi ih zaštitila od bola. Evo kako Parkes (1998) opisuje moguće posledice takvog neistinitog priazivanja gubitka
– Prikrivanje gubitka često ima loše posledice, gubitak u jednom trenutku ipak postaje očigledan i prevara biva otkrivena. Netačne informacije neće pripremiti tugujućeg za ono što ga čeka i može se desiti da bude propuštena prilika za pružanje podrške u suočavanju sa stvarnošću
Većina ljudi ne razmišlja o tome da gubitkom jedne osobe predmeta ili apstraktne vrednosti odjednom dožiljavamo mnogo gubitaka. Doduše tugujući to nesvesno znaju po tome što im je silno teško ( S njim je otišao sav moj svet, s njima sam sve izgubila) tako da intuitivno osećaju da je jedan gubitak zapravo višestruk. Recimo kod gubitka partnera izgubili smo –
– Seksualnog partnera
– Zaštitu od nevolja
– Prijatelja
– Osobu od poverenja
– Osobu s kojom smo delili odgovornost
– Osobu koja pruža osećaj sigurnosti
– Osobu za zabavu
– Materijalnu sigurnost
– Društveni status
– Dom
– Drugog roditelja dece
REAKCIJE NA GUBITAK I DEPRESIJA
Mnoge reakcije na gubitak mogu delovati kao manifestacije depresije. Ovim pitanjem se bavio i Sigmung Frojd i to u svom poznatom članku Tuga i melanholija. Po njegovom mišljenju, depresija ili melanholija kako ju je zvao je patološki oblik tuge. Razlikuje je se po tome što kod depresije ljutnja prema osobi koju volimo na ambivalentan način okreće prema unutra.Istraživači nakon Frojda pokazali su da tuga zbog gubitka može završiti depresivnim poremećajem. Depresija i ožalošćenost zbog gubitka slični su po tome što se u oba slučaja pojavljuju poremećaji spavanja, apetita i vrlo jaka tuga. Međutim u slučajevima kliničke depresije postoji obično izrazit gubitak samopoštovanja koji najčešće nije reakcija na gubitak. Prema DSM IV kao deo reakcije na gubitak neki tugujući imaju simptome karakteristične za Veliki depresivni poremećaj )osećaj tuge, nesanica, slab apetit, gubitak težine). Prema Frojdovom mišljenju u stanju tugovanja SVET u kome živimo deluje jadno i prazno a kod depresije se OSOBA oseća jadnom i praznom.
