U poslednje vreme sve češće čujemo da se priča o ličnom rastu i razvoju, o kontaktu sa sobom i svojim potrebama, o kontaktu sa drugima koji se negde zagubio, o tome da valja misliti pozitivno pa će nam tako i biti. Slušamo o tome da treba svakoga dana meditirati, naći vreme i prostor za disanje. O čemu se tu radi? Kako to da je moguće da nismo u kontaktu sa sobom kada smo sa sobom 24 sata, 7 dana u nedelji? Šta znači da nismo u kontaktu sa drugima kada je oko nas stalno neki narod sa kojim u manjoj ili većoj meri komuniciramo? A najupitnije je disanje. Vreme za disanje? Pa dišemo po ceo dan, svaki dan. To je automatska radnja. Šta tu ima da se uči i mudruje? A da li je baš sve tako?

Zapitajte se da li na pitanje- Šta mi danas treba- možete lako i brzo da odgovirite? Nije lako? Pa sa sobom ste 24 sata, 7 dana nedeljno, kako je moguće da ne znate? Zapitajte se onda da li znate šta je vašim bližnjima potrebno od vas? Da li ih to pitate ili igrate na kartu vidovitosti i pretpostavljanja? Da li drugima tražite ono što vam treba? Da li se nađete u situacijama da vam je lakše da kažete drugima Da jer je Ne neprijatno pa se onda durite i niste dobre volje? Da li vas ophrva trema povremeno ili često? Da li vam je nekada koža tesna?

Mi se razvijamo celog života. Rastemo, menjamo se, pravimo neke izbore, idemo nekim putevima. Nekada se negde u toku tog putovanja malo zagubimo, zaglavimo, zastanemo, nešto se sve vrtimo u krug i uporno bismo od tačke A do tačke C nekim drugim putem a završimo uvek preko tačke B. I ne vidimo gde je problem. Onda dođe vreme kada shvatimo da nam se neki događaji ponavljaju, da smo se uvrteli u neke šeme koje nam više ne rade posao, ne dovode do rešenja, nego upravo suprotno. Uvode nas u iste probleme. Reagujemo na isti način a očekujemo da će ishod biti drugačiji. Pa neće, Tada smo isfrustrirani. Što je odlično. Kako odlično? Pa neprijatno je ali zapravo je vrlo korisno. Dokle god nas ništa ne žulja nećemo ništa ni promeniti. Iz frustracije se rađa razvoj. Mudrost, nego šta?

Ako imamo sreće onda nas neko posavetuje da možda nije zgoreg posetiti nekog psihoterapeuta. Šta ćemo tamo? Kao da mi ne znamo šta nam je? I šta će on da nam kaže a da mi već ne znamo? Ima na sreću i onih koji se ne jogune nego žele da vide kako učestvuju u problemima unutar kojih se nalaze. Ima i onih koji žele da prihvate izazov i da rizikuju da se pred nekim nn licem pojave i počnu da pričaju šta ih muči. I tada počinje putovanje. Avantura života. Dođete a preko puta vas je neko ko vas sluša. I ne samo što sluša nego i čuje. Pa još i razume šta govorite i traga za tim kako se osećate. Mnogima je to prvo takvo iskustvo u životu. Niti ih je ko slušao niti video i razumeo. Onda shvatite da ste na pravom mestu i da kao i svi na svetu, i te kako imate slepe mrlje a da one kriju mnoge odgovore i drugačija rešenja. I malo po malo, na putu ste ličnog rasta i razvoja. Tu ste sa nekim ko ume da ponovo podstakne vaše već postojeće kapacitete- da ugledavate, usvajate, istražujete, ispitujete, da se menjate. Ljudi često radije ostaju u poznatom starom i kada ne valja, nego što će zakoračiti u nepoznato novo. Naš lični rast i razvoj jeste poziv, jeste rizik, i jeste jedno otvaranje prema sebi i svetu. Međutim, ako se uvek vrtimo u starom, nastavićemo da dobijamo od života ono što smo uvek i dobijali. Važno je da osvestimo svoje potrebe, da prevaziđemo zastoje i da zamenimo nefunkcionalne načine bivanja u ovom svetu, novim, drugačijim, svrsishodnijim. Kada jednom otkrijete kako psihoterapija utiče na vaš svakodnevni život, postaće vaša ljubav, hraniće vas i otvoriti vam vrata za  koja niste znali ni da su tu. I gle čuda shvatićete da postoji više načina disanja, da možete na njega uticati, da ga možete produbiti. Da naš način disanja često blokira naša osećanja. U šali nekada klijenti kažu:” Ko me terao da dišem, bilo mi je lakše dok sam malo disao”-

Svesnost je proces i nije uvek prijatan proces ali je toliko čaroban da ćete se pitati kako ste to živeli do sada i bićete zahvalni što više ne propuštate kontakt sa sobom i svojim potrebama a ni sa drugima. Odnosi postanu hranljiviji. I onda kada naučite da kažete Da i da kažete Ne, postanu autentičniji. Sve u svemu spadne neki teret, skinu se neki okovi. Ostavimo neki štit koji nam je nekada bio izuzetno koristan ali te bitke više nisu aktuelne i sad je štit postao samo teret koji vučemo sa sobom i jedva hodamo, posrćemo. Eto to je jedan deo ličnog rasta i razvoja koji svako sebi duguje. Jedna otvorenost ka sebi i svetu. Jedna neponovljiva ludorija. Jer je čista ludost kopati po sebi. Jer je prelepo. Jer je strašno. Boli. Prija. Sve po malo. Šta kažete? Spremni za skok? Samo dišite..