Bilo mi je potrebno dvadeset tri godine da shvatim da je on psihopata. Ni trunčice sumnje više nemam, knjiški primerak je teškog psihopate! Bez trunke emocija, kajanja, bez savesti, večito besan ni zbog čega, živi parazitski, jedina preokupacija mu je kako da zadovolji svoje životinjske nagone. Iživljavao se nadamnom, tretirao me je kao stvar, povredjivao me je, bez ikakvog povoda pravio ljubomorne scene, odvojio me je od prijatelja, otudjio od porodice. A ja ga volela, a ljubav je slepa. On je inteligentan, slatkorečiv, šarmantan, ume da se dopadne. Ume da glumi, da manipuliše. Ko god ga je upoznao zavoleo ga je. Kome god sad da kažem da je on psihopata, mislim da ne bi verovao! Godinama sam trpela, opraštala, nadala se biće bolje. A bivalo je sve gore i gore. On je puno puta odlazio i isto toliko puta mi se vraćao, moleći za oproštaj, da zaboravim šta je bilo, da krenemo iz početka. Sada, kada sam konačno shvatila sa kim imam posla, ja sam njemu rekla da je kraj. I od tada sam kao u nekom košmaru, odjednom su mnogo jači svi bolovi koje mi je naneo, osećam i samosažaljenje jer sam najbolje godina života posvetila monstrumu, a onda sam besna na sebe što ranije nisam progledala, negde u dubini duše sam na mahove i zadovoljna, jer sam spoznala izvor svih mojih neraspoloženja, tuga, bolesti… Isccrpeo je iz mene svu energiju, iscedio me je kao sundjer. Ali od svih osećaja preovladjuje zabrinutost, ne zbog mene, već zbog deteta. Naša ćerka ima osamnaest godina, zdravo je, pametno, uspešno dete, društveno, svestrano, ali sve to iz perspektive drugih… a ona se bori sa poljuljanim samopoštovanjem, sa kompleksom niže vrednosti, sa depresijom. Sada sam skoro sigurna da je njen otac doprineo tome. U više navrata, u poslednjih nekoliko godina, ona se meni požalila da ima osećaj da nju tata ne voli… ubedjivala sam je da izbije to sebi iz glave, da nema nikakve sumnje da je tata voli, samo tata ne ume to da pokaže na način kako ona to očekuje, da je tata takav kakav je… tada još uvek nisam znala da tata ne ume da voli, da nikada nije ni umeo niti će ikada umeti. U brojnim svakodnevnim situacijama tata se “čudno ponaša”, dete je to oduvek primećivalo, ali je vremenom naviklo da je tata takav kakav je, da ga takvog prihvati, da mu “ne staje na žulj”, jer sve dok je po njegovom i dok mu svi odobravaju on je divan, a čim mu se neko suprotstavi on “gubi živce”… Sada kada znam ko je on u stvari, sijaset dogadjanja i nesuglasica iz prošlosti dobilo je smisao. Moje pitanje je sledeće – treba li detetu otvoreno reći da joj je tata psihopata? (Ja dete nikada u životu nisam slagala, niti sakrivala istinu od nje, ali nikada nisam ni bila suočena sa ovako teškom istinom.) On je, inače, korektan otac, daruje ono što ima (materijalno) da nadomesti ono što nema (emotivno). Ja sam mu dovoljna žrtva uvek bila, tako da se prema detetu nije nikad oholo ponašao, bar ne preterano oholo, ume da se kontroliše. I drugo moje pitanje je – da li psihopata zna da je psihopata? Šta bi bilo kada bih mu u lice rekla “ti si psihopata”? On je pametan, obrazovan, nije glup, ali ako su uvek drugi krivi za sve njegove loše postupke, da li može da bude svestan, ako mu se ukaže, da sve potiče od njega… Ono što mu jesam rekla jeste da je medju nama kraj, jer ne želim više da trpim njegova ponižavanja, vredjanja, bes, pretnje… Po njegovom ponašanju vidim da očekuje da ću ja opet da zaboravim, da oprostim, pa idemo dalje… Ali dalje ovoga puta nema. Unapred se zahvaljujem na posvećenom vremenu,  
zabrinuta majka