Vršnjačko nasilje je na žalost toliko poznata i sveprisutna tema da verujem da nema roditelja koji nije makar malo zabrinut zbog mogućeg izlaganja svog deteta istom. Šta spada pod nasilje uopšte?

Nasilje je svaka vrsta ponašanja ili činjenja protiv volje neke osobe. Ima dosta podela ali evo jedne ovakve. Može biti: fizičko, psihičko, seksualno, socijalno i nasilje putem telefona i interneta.

Fizičko nasilje je udaranje, davljenje, guranje, čupanje, zatvaranje, otimanje, uništavanje stvari.

Psihičko nasilje je svaki oblik nasilja koji podrazumeva uvrede, ponižavanje, ismevanje, optuživanje, omalovažavanje, sprečavanje komunikacije sa drugima, ograničavanje slobode kretanja i slobode govora.

Seksualno nasilje je protiv nečije volje-dodirivanje delova tela, upućivanje bezobraznih reči, pokazivanje slika seksualnog sadržaja, teranje na seksualne odnose.

Socijalno nasilje je kada se neko isključuje iz grupnih aktivnosti, izlaže ponižavanju, kada se drugi nagovaraju da se ne druže sa izolovanim članom.

Nasilje putem telefona i interneta je veoma popularno i vrši se putem poruka, socijalnih mreža, pozivima, nedozvoljenim pravljenjem i postavljanjem snimaka i tome slično sa ciljem da se drugi uvredi, ponizi, omalovaži, povredi i bez dozvole izloži javnosti.

Nasilnici su i odrasli i deca. Vršnjačko je nasilje među decom istog ili sličnog uzrasta i to najčešće u školama gde bi paradoksalno deca trebalo da se osečaju bezbedno. Izgleda da su baš tamo najugroženija. Što zbog nemoći što zbog neznanja roditelja što zbog neangažovanosti nadležnih organa. Kao roditelji dužni smo da smo informisani i dovoljno zainteresovani kao i angažovani da nasilje prepoznamo a onda i prijavimo. Naravno ni to nije dovoljno već se moramo potruditi da ceo slučaj i ispratimo i da insistiramo na završavanju u vidu adekvatnih zakonskih mera. Cilj je zaštiti onog nad kojim se nasilje vrši ali i upozoriti nasilnike (decu i roditelje) da takav vid ponašanja ima svoje posledice i da ne može proći nekažnjeno.

Jedan od uzroka nasilja je ljubomora, želja da se ispadne faca ili frajer, zato što je neko drugačiji ili povučeniji, lečenje sopstvenih frustracija. Većina dece koja vrše nasilje su i same žrtve istog. Dečaci se češće služe fizičkim maltretiranjem i pretnjama a devojčice ogovaranjem i ponižavanjem na socijalnim mrežama, odnosno psihičkim i emotivnim maltretiranjem. Žrtve su češće deca sa nekim hroničnim bolestima i kognitivnim deficitima. Ona koja su po nečemu drugačija ili štrče.

Nasilje ostavlja posledice. I po žrtve i po počinitelje. Moramo biti realni i razumeti da se takvo ponašanje dece javlja u porodicama  koje su već dovoljno nestabilne i nefunkcionalne. Da je i njima potrebna pomoć a da je na tom mestu pomoć najteže i pružiti. Posledice su plašljivost, fizičke povrede, odbijanje odlaska u školu, zatvaranje, regresija u ponašanju tipa noćnog umokravanja, neraspoloženje, depresija. Takvo stanje deteta se mora psihološki tretirati da posledice ne bi otišle predaleko i da dete ne bi na kraju, znamo za primere svi, učinilo nešto sebi nažao. Takođe dok se problem ne reši nikako ne voditi dete u ustanovu koja ne može da pruži bezbednost. Ako ne može škola onda može roditelj da zaštiti dete na taj način.

To što se svaka škola hvali i ističe svoje programe protiv nasilja do sada još nije dalo dobre rezultate i ne znači da je tako kako kažu na reklami. Ovde važi pravilo “u se i u svoje kljuse“.

Koji su koraci ako se nasilje desi?

Prvo se razgovara sa učiteljicom odnosno razrednim starešinom. Onda sa psihološko pedagoškom službom pa sa direktorom škole. Nakon razgovora ili pre njega, svima se šalje molba da se problem reši. Za sve je potreban pisani trag. Ukoliko škola za dan dva ne uradi ništa onda se ide dalje. Preko Saveta roditelja i Školskog odbora do prijave(potpisane a ne anonimne) nadležnim inspekcijama pa sve do medija. Mediji su na kraju najdelotvorniji ako mora dotle da se ide da se slučaj obradi i završi a dete zaštiti. Ukoliko se problem ne rešava a u mogućnosti ste onda angažujte advokata za privatnu tužbu.

Roditelji su toliko preplašeni nasiljem da nekada reaguju i na dečija koškanja i gurkanja i zaboravljaju da svoju decu opreme nekim veštinama sa kojima se mogu i sami snaći.Tu mislim i na socijalne i emotivne i na kraju fizičke veštine. Teško je naći pravu meru i naći neko univerzalno rešenje da se to nikada ne desi baš vašem detetu. Dakle savet je informišite se, budite prisutni za ono što se dešava i slušajte šta vam dete govori. Gledajte i u ono što ne govori. Idite redovno u školu na roditeljske sastanke i budite aktivan član u obrazovanju i vaspitanju vašeg deteta. Trudite se da vam deca budu samostalna koliko je adekvatno za njihov uzrast i razgovarajte o razlikama među decom i ljudima generalno.

Ako se baš vašem detetu dešava da ga stalno napadaju i da to nije bio izolovan slučaj onda to smatrajte alarmom. Idite sa detetom na psihološko savetovanje da otkrijete kako učestvujete i vi u tome (i roditelj i dete) kako se to ne bi više dešavalo i kako biste bili svesni čime to dete provocira takav odnos prema sebi. Učite ih da se druže i da oko sebe uvek imaju neku ekipu jer zajedno su jači.