Priprema za školu je važna svakom roditelju. Kako se leto približi kraju tenzija počinje da raste. Neretko roditelji još kad upišu dete u vrtić misle i o upisu u školu. Kako uopšte pripremiti dete? Šta je to važno što treba da poseduje?

Prvi susret sa školom se dešava već pri samom odabiru a onda i kroz vakcinacije na koje dete odlazi, Takođe u školi se obavlja i psihološko testiranje koje je obično pozitivno iskustvo. Često se roditelji raspituju i u kojoj školi je koja od učiteljica baš po meri njih i njihovog deteta.Bitna je motivaciona, fizička, emocionalna, socijalna priprema, kao i vladanje osnovnim higijenskim navikama. U vrtiću ili ako je dete pohađalo samo predškolski program trebalo bi da je većinom opremljeno za polazak u školu po ovim parametrima. Pri tome mislim i na ovladavanje osnovnim higijenskim, kulturnim i radnim navikama kao i na to da je dete pripremljeno za poštovanje pravila i radnih navika. Na samom psihološkom testiranju će vam reći da li je dete osim kalendarski i po svim drugim kriterijumima spremno za školu. Dakle ne bi trebalo da imate pune ruke posla pri samoj pripremi.Vašem detetu će najznačajnija biti vaša podrška, tople reči i jasno iskazana vera u njegove sposobnosti koje već ima. Recite detetu da verujete da će mu  u školi biti zabavno, da će čuti nešto što već zna i svašta još novo što tek treba da otkrije. Da će na odmorima uživati napolju u dvorištu i da će upoznati mnogo novih drugara. Pitajte ako primetite da je zabrinuto šta ga to brine i porazgovarajte.Iznenadićete se šta sve možete da čujete.  Uvažite uzbuđenje prvog dana ukoliko ga ima i recite da ste i vi uzbuđeni i da jedva čekate da čujete utiske. Nemojte preterivati sa pitanjima prvih dana. Pustite da se doživljaji slegnu a čućete sve što je bilo značajno.

Šta da ne radite?

Nemojte govoriti rečenice tipa:” Videćeš ti kad dođeš u školu”, “Šta misliš da ćeš moći tako da se ponašaš kad dodješ u školu?”, “Učiteljica će te zbog toga izbaciti sa časa”, “Kako misiš da kreneš u školu a ne znaš to i to..”Dakle nemojte od škole nesvesno praviti bauk i dozvoliti da dete zamišlja da će se nešto strašno desiti i ako ne zna da veže pertle. Umesto toga potrudite se da ga opremite sa onim što mislite da je potrebno i podržite ga. To će mu biti najznačajnije od svega i ključ samopouzdanja. Birajte sveske i nalepnice zajedno, sto i stolicu za sobu, neka dete bude aktivan učesnik.Ako nije savladalo ranije, počnite na vreme da vežbate brisanje nakon upotrebe toaleta, vezivanje pertli, pakovanje ranca, samostalno oblačenje i svlačenje. I to je to. Spremni ste za novi početak.

Adaptacija na vrtić

Što se vrtića tiće postoje neke razlike u adaptaciji u državnim i privatnim vrtićima kao i po uzrastu pri upisu. Decu stariju od 2.5 godine ne bi trebalo da čuvaju bakei deke već je potrebno uključiti ih u kolektiv. U uzrastu između dve ipo i tri godine spremni su da se odvoje od roditeljai da svesno pristanu na boravak na nekom drugom mestu, da poštuju pravila, da vladaju fiziološkim potrebama, da se igraju sa drugom decom i da krenu u otkrivanje onog što im je veoma značajno a to je ko su oni unutar grupe. Prvih dana u vrtiću deca se upoznaju sa prostorom i istražuju ga, isprobavaju igračke koje im se nađu na putu i pokušavaju da zapamte gde se šta nalazi. Sledeće je vezivanje za vaspitača koje je posebno važno kada nastupi kriza pri odvajanju i tek na kraju ide ulaženje u grupu i zbližavanje sa decom. Dakle prvih dana pominjite neke igračke i ukrase po zidu recimo pa sledećih par spontano pomenite vaspitačicu kako se lepo smeje, šta kaže kad se igrate, kako lepo crta i onda tek spominjite imena drugara i ko se detetu dopada i zbog čega. Postoje periodi kada su adaptacije teže zbog aktivnog separacionog straha.To su uzrasti od oko 8.9 meseci, 17, 18 meseci i oko 2.5 godine. Između ostalog i zbog toga je idealno da dete krene u vrtić ako ste u mogućnosti između 2.5 i 3 godine. Važno je i da li dete ima u iskustvu odvajanje od majke i da ako nema vežbate to pre vremena za upis. Ostavite dete kod bake, deke, tetke, komšija na par sati. Adaptacija u zavisnosti i od toga kako se izvodi može trajati kraće ili duže. Normalno je da dete plače pri ostavljanju, čak i da se baca i vrišti. Koliko god to zastrašujuće izgledalo čim odete odatle ono se smiri, vaspitačica ga uteši i onda može da počne svoj dan tamo. Najbolje što možete da uradite ako se takva scena desi je da kažete detetu da ga volite i da ćete doći po njega i da što pre odete. Potrebno je da zna da može i neko drugi da ga uteši a ne samo roditelji. Idealno je da jedan od roditelja prisustvuje par dana detetovom boravku u vrtiću mada nije retko da u nekim ustanovama dete odmah ostaje samo nekoliko sati. Raspitajte se kakav je plan pri izboru vrtića jer se tu zapravo radi o poverenju koje ne bi smelo da bude izigrano naglim ostavljanjem, iskradanjem i tome slično. Takođe sve ono što vi osećate pri rastanku budite sigurni da i ono oseća tako da ako je teže majci da radi adaptaciju jer joj je teško da se odvoji onda neka je radi otac, i obrnuto. Uverite dete da imate poverenja u mesto i ljude s kojima ga ostavljate, izdržite negodovanje i kada pristane da tamo jede, piški, kaki, spava,rado pominje vaspitačicu i po kojeg drugara onda možemo da kažemo da je dete uspešno adaptirano.