O čemu mislite kada čujete reč-odmor? Na šta vas asocira? Da li mislite prvo na dnevni odmor ili godišnji? Kada vam je u redu da stanete? Koliko dugo vam je u redu da stojite, ne radeći ništa posebno? Da li ste rasli s uverenjem da nije u redu ne raditi ništa, da se tako gubi vreme, da je bolje raditi nešto i tokom pauze? Ili ste rasli s uverenjem da kada ste umorni, treba da stanete? Pratite li svoje telo i ono što vam ono govori tokom dana? Osećate li glad, žeđ, bol u vratu, leđima, glavi? Šta radite povodom tog telesnog saopštenja? Ignorišete, nastavljajući dalje dok se obaveze ne završe ili vam je to znak da je potrebno da odmorite?

Deo nas je odrastao sa uverenjima da je odmor nešto što se radi jednom do dva puta godišnje. Kada se ode na put, bilo kakav, bilo gde. Neki odmor koriste da bi još više radili po kući ono što nisu stigli dok su radili na poslu. Deo nas je odrastao sa porukama da se treba redovno odmarati, pa spavaju nakon posla recimo, svakoga dana i tvrde da bez toga ne mogu nastaviti dalje. Svakakve poruke slušamo tokom života a u veći broj njih poverujemo još od malena i kasnije to više ne preispitujemo. Idemo samo utabanom stazom, jer tako treba i tako mora. Nema tu šta da se misli.

Ono što je istina je da svi mi imamo neku meru. Negde. U svemu. Pitanje je samo da li je prepoznajemo. Ako je i prepoznajemo, šta radimo sa tom merom? Da li je češće prelazimo nego što je ispoštujemo? Sigurna sam da ste čuli za sagorevanje. Ono se javi kada tu meru zagubimo, kada telo ne čujemo, kada samo idemo za onim što smo smislili i idemo i idemo. Sve dok jednom čaša ne bude prepuna i ne krene da preliva na sve strane. Pa se čudimo, otkud sad sva ta voda??? Tada nas duša opominje da ne želi više na isti način da biva u polju koje smo kreirali. U polju koje vrvi od stresa.

Takođe je istina i da nam je svima potreban odmor. Što od dnevnih obaveza, što od odnosa, na kraju krajeva od samog bivanja u različitim poljima sa različitim ljudima. Potrebno je da se s vremena na vreme totalno isključimo. Da zaboravimo. Da smetnemo s uma obaveze. Da raščistimo zbrku i neprestanu akciju oko nas i u nama. Da samo zastanemo. Da oslušnemo tu teško uhvatljivu tišinu. Nekada svašta nađemo u tom prostoru unutar sebe. Kao kada sređujemo sobu ili ormar pa se iznenadimo šta sve tu obitava. Tako i kada se zagledamo u sopstvene pregrade, fioke, pećine. Iskoči svašta. Neki ljudi nikada ne žele da istražuju po tim prostorima već stalno nešto rade. Kada mnogo rade onda malo osećaju. Za njih je to dobitna kombinacija. S druge strane ima ljudi koji su zainteresovani da gledaju s vremena na vreme, šta se sve to nalazi unutar njih.

Gde vi spadate? Šta time dobijate a šta gubite? Umete li sa tišinom i mirnoćom? Bez puno pokreta. Bez puno šumova. Šta vidite? Dopada li vam se ili biste što pre da pobegnete? Da li vam se ubrza ritam srca? Možda nadođu suze, možda se stvori knedla u grlu. U šta to ne gledate svakodnevno? Živite li život kakav ste priželjkivali?

Samo kada damo sebi dozvolu da odmorimo, imamo tu zlatnu priliku susreta sa sobom. Sa svojom dušom, svojim bićem, potrebama, željama, senzacijama. Namerno kažem kada sebi damo dovolu. Dok smo odrastali, značajni drugi su nam davali dozvolu da stanemo, krenemo, budemo vredni, lenji, kakvi god i šta god. Ali kako odrastamo, jedini odgovorni za to kako radimo to što radimo, smo mi sami. Mi sebi branimo, sebe prekidamo ili sebi dozvoljavamo ono što nam je potrebno. Ne dozvolite da preskočite odmor. Predah. Udah i izdah tokom dana. Odmor nije samo put, već je i svakodnevni odgovor na ono što nam telo poručuje. Da sednemo, legnemo, zatvorimo oči. Da pustimo muziku, seriju, film, pročitamo deo knjige koja nas čeka dugo. Da zaplešemo, zaćutimo, zagledamo se tamo negde u nešto. Da se zagledamo u daljine ili blizine. Posao nije zec i neće pobeći. Nek malo sačeka svet. Bar pet minuta. Samo da malo udahnete punim plućima. Učinite to evo baš sad. Sedite udobno, zatvorite oči i izdahnite sav vazduh iz pluća. Sve. Onda udahnite iz stomaka čak, brojeći u sebi do 8. Zaustavite vaduh brojeći do 4. Ispustite sav vazduh brojeći do 8. Ponovite par puta i vidite šta se dešava. Da li je svet stao, propao, ili je još tu a vi ponovo dišete celim plućima. Oslušnite kuda vam to idu misli, koje se to slike ređaju. Možda nešto što vas žulja već danima, možda godinama. Na koja osećanja nailazite? Da li ste ljuti, tužni, željni nečega ili nekoga? Zastaju li vam reči u grlu? Uzmite to vreme za sebe i samo dišite. U redu je da odmorite. Koliko god da vam je potrebno. I idemo ponovo, udah..