Neretko čujem:“ Ubiće me sopstvena očekivanja.“ Jedna od prvih asocijacija koja ide uz pojam očekivanja je bol. Nanešen istim, preniskim ili previsokim, neizrečenim, izrečenim. Tu se ne zna da li teže pada kada neko i ne očekuje ništa od nas ili kada očekuje previše. U oba slučaja se dešava omaška. Maši se potreba jedne duše i njenih kapaciteta. Često se javi bol proistekao iz razlike u očekivanjima i odabranim ponašanjima između nas samih i drugih ljudi. Mislimo da ako se mi ponašamo na određen način da se i drugi trebaju tako ponašati jer je to jedino ispravno, razumno, moralno. Kada drugi postupi drugačije ostanemo šokirani, uvređeni, povređeni, jer kako i zašto? Nakon toga prisećamo se svega čemu smo se nadali i tada sami sebi nanosimo bol dok bivamo ljuti na tog drugog. Teško nam je da shvatimo a onda i da prihvatimo da drugi misle, rade i osećaju drugačije. Jer vide stvari iz drugog ugla. Svog. Drugi u svom uglu su jednako zgroženi našom reakcijom jer je njihova jedina ispravna, razumna i moralna. Totalni nesklad i nesporazum. Borba titana. Dva različita očekivanja! Tek što bole ona neizrečena. Tu je borba unapred izgubljena. Ne samo što imamo očekivanja, ne samo što nisu izrečena pa drugi ni ne sluti o čemu se radi nego još i očekujemo da nam drugi pročita misli. Uostalom trebalo bi da zna! Jer je ono što mi očekujemo ispravno, razumno, moralno. Šta je tu nejasno? Osim što je druga strana u totalnom mraku. Ne sluti šta se mota po glavi i duši. Šta taj drugi želi, šta mu treba? Zagrljaj, prisustvo, rešenje problema, razmena, rasprava? Beskrajne su mogućnosti. Pogrešan izbor je nagazna mina. Šanse za pravi, minimalne. Postoji logičan izlaz iz tog lavirinta koji tako retko koristimo da je to fascinantno. Samo recite šta vam treba. Toliko je jednostavno. Ne znači da ćete dobiti ali makar postoji šansa.

Možemo reći i da postoje periodi u životu od kojih takođe imamo izvesna očekivanja. Neka, da kažemo, uzrasno adekvatna, pa iz tog razloga prolazimo i kroz preispitivanja, krizu srednjih godina, životne promene i pretumbacije. Zamišljamo kako bi život trebalo da izgleda da bismo mi njime bili zadovoljni. Kada shvatimo da postoji razlika u odnosu na ono kako živimo, želimo promene, borimo se, ustajemo, padamo ili se samo vrtimo u mestu, zaglavljeni.

Nekada smo ljuti na život. Jer nije fer i boli. Ljuti smo što nije ispalo nešto kako je bilo predviđeno. Jer nam je nešto za malo izmaklo. Jer je nešto stiglo prerano ili prekasno. Nekada smatramo da smo zaslužili više i drugačije. Na sreću postoje prilike kada sve ispadne baš kako smo očekivali. Tada smo zadovoljni i ispunjeni. Mislim i nedovoljno često zahvalni životu. Što imamo to što imamo a bogami i što neke stvari nemamo. Na zahvalnost nas najčešće podsete teški momenti jer kao da nismo svesni koliko smo srećni kad ih nema. Kao da se to podrazumeva a teški momenti dođu da nas nevaspitano prekinu. Prekinu nas u onome što nam niko nije obećao, nigde nismo potpisali Ugovor o srećnom i laganom životu. Ipak smatramo da se to podrazumeva. Valjda je to tako bazično postavljeno? Možda nije zgoreg makar ponekad, pomisliti na sve što imamo i na čemu možemo biti zahvalni. Nekad nije loše to i zapisati. Tada deluje stvarnije, opipljivije. Možemo biti zahvalni za svaki dan što smo se uopšte probudili jer ima mnogo onih koji nisu. Na primer. Dalje nastavite spisak sami. Kada misleći o tome osetite da vam se usne izvijaju u poluosmeh ili osmeh, zapamtite taj osećaj. Zastanite. Kažite u sebi jedno nežno HVALA.

Takođe imamo očekivanja i od tekuće ili naredne godine. Složićete se da niko nije očekivao od 2020.godine ovakav scenario. Svi smo imali drugačije planove. Za putovanja, izlaske, provode, sastanke, rastanke, slobodu kretanja. Planove za proslave, završavanja i započinjanja. Znate da uvek u novogodišnjim čestitkama pišemo naše želje. Tu pišemo praktično šta očekujemo da se desi. Nekom želimo zasnivanje porodice, rođenje deteta u toj godini, početak ili završetak školovanja, osmehe, putovanja, zdravlje, vreme za sebe, novac. Međutim, ova godina nas je izneverila. Ona nam je ponajviše donela strepnje. Šokirala nas je. Donela je zabrinutost, strah, iščekivanje da neko proglasi kraj. Kraj svemu tome, kraj nevidljivom neprijatelju. Malo po malo umesto kraja prikrade se produžetak. Pa penali. Pa 1:0 za virus. Pa 100:0. Pa tako u nedogled. Svi smo manje više iscrpljeni i gorimo u tom očekivanju da se sve vrati na staro. Taman pomislimo da ima šanse, desi se novi krug. Sada sa strahom gledamo u narednu godinu. Smemo li da želimo, očekujemo, da se nadamo i čemu zapravo? Nekako smo oprezni. Niko ne pita osim ako se šali, gde će ko za Novu godinu. Čini mi se da smo zastali. Da smo se ukočili. Da gledamo s nepoverenjem u to što dolazi. Mi se za to nismo prijavili, mi to nismo poručili. O čemu se radi? Da li smo nečim to zaslužili? Puno pitanja se roji. Smemo li da očekujemo bolju 2021. godinu?

Šta bismo to sebi i drugima poželeli? Da li je moguće sva očekivanja svesti na jedno jedino i na jednu jedinu želju? Koja bi to bila? Kako bi glasila? Da se sve vrati na staro? Možda to i nije najbolja ideja. Možda smo zbog starog tu gde jesmo. Potrudite se da smislite jednu želju i videćete koliko je teško. Da sve ovo prođe? Da se život nesmetano odvija? Na celoj planeti? U delovima planete o kojima ne znamo ništa? Tamo gde ima i strašnijih problema od virusa. Ne znam, nisam pametna, vidim koliko je teško ove godine pisati tu čestitku. Možda je dovoljno da poželimo sreću svima. Nadjite ono na čemu ste zahvalni, verbalizujte svoja očekivanja i pretočite ih u lepe novogodišnje želje. Držimo se, možemo mi ovo sve!