U najmanju ruku je nezgodno živeti bez okvirnih planova. Takodje je i veoma izazovno. Nekima je to umirujuće i opuštajuće. Međutim, ono što nam je svima sada, tokom pandemije zajednicko, rekla bih globalno, upravo je neizvesnost. Ne toliko sadašnjeg momenta koliko budućih. Toliko smo navikli da se oslanjamo na dogovoreno, isplanirano, ugovoreno, da smo svi pretpreli šok otkazivanja svega navedenog. Ako ne i otkazivanja onda bar izmena. To je prostor u kome se srećemo i sa sopstvenom nemoći a to nikada nije prijatan osećaj. Kada na osećaj nemoći dodamo i strah, ta čorba je već dobro začinjena. Zastanite za momenat i zapitajte se kako ste u svemu ovome? Kako izdržavate? Šta potiskujete a šta puštate da izađe na površinu? Da li vas frustrira ostajanje u mestu ili ste radije za izlazak i nastavak života onako kako je moguće ili pak kako želite, pa šta bude, biće?

Cenim da smo svi saznali nešto novo o sebi u ovih, sada već, pola godine. Da smo saznali kako reagujemo kada nema mrdanja. Kako reagujemo kada nam neko kaže da nešto ne može. Kako se nosimo sa strahom. Kako se umirujemo. Koji su nam prioriteti. Da smo saznali koje rizike ćemo birati, na šta ćemo pristajati a na šta ne. Kakvi smo kada je rizik neophodan a kakvi kada je pitanje izbora. Da li nas ljute ljudi koji nastavljaju svoj život tokom pandemije drugačije nego mi, pa u kom god pravcu to drugačije bilo? Šta radimo sa tom ljutnjom? Šta radimo sa ograničenjima? Da li nam nedostaje recimo bioskop, pozorište ili koncert? Saznajemo o sebi i kakva nam je sposobnost adaptacije i koliko smo kreativni u traženju rešenja kojima ćemo biti zadovoljni ili zadovoljniji nego da ništa nismo preduzeli. Testiramo ljubav, odnose. Testiramo bivanje zajedno pa i bivanje odvojeno. Prinudno bivanje i dobrovoljno bivanje.

Sve u svemu, izazovno je živeti 2020.godinu. Mnoge pošalice su nastale i još uvek nastaju na njen račun. Humor nam služi da nas održi, razgali, nađe neki smisao u svemu što proživljavamo. Da nam pokaže da nije sve crno ako unesemo nešto boja kroz šale. Prigrlili smo ga i koristimo obilato, Što ga više koristimo, jasno je da je situacija zapravo sve izazovnija. Izazovno je živeti ograničenja. U kom god smislu da su ta ograničenja. Bilo to da ne možemo iz zemlje, bilo da je to da ne možemo bez maske u prevoz. Da nema velikih slavlja. Da nema onoga na šta smo navikli a posebno na načine na koje smo navikli. Ograničenja su uvek prisutna u svim segmentima života ali sada se čini da su jasnija i potcrtanija nego ikada. Makar je to moj utisak. Sada učimo drugačije. Kako je raditi od kuće, kako je ne raditi uopšte, kako je raditi nešto što nije naš posao primarno.Kako da se pozdravimo a da ne ugrozimo jedni druge. Kako da život ne stane. Polje je puno promena i svi u tome učestvujemo. Da li smo zbog toga povezaniji ili smo udaljeniji? Kuda će nas to odvesti niko ne zna pouzdano.

Čujem sve češće žal za prethodnim vremenom. Za onim kad smo većinom bezbrižno koračali međ’ narodom, bez straha da li ćemo udahnuti ono što je neko drgi izdahnuo. Za onim kada smo sedeli i gledali film u sali, grickajući kokice i pijući iz flaše ili limenke, sa ni na kraj pameti idejom da sve poprskamo alkoholom. Nismo verovatno nikada bili češće u kontaktu sa toliko alkohola kako god da smo se provodili tokom života. Čujem žal za plažama, onih koji nisu otišli, za bezbrižnim grljenjem i namerno ću reći, cmakanjem. Svi se pitamo da li će se to isto vreme vratiti ili smo nepovrtano izmenjeni? Da li će svet ikada biti isti. Koje će sve promene dalje nastupiti. Tako se vraćamo zapravo na početak a to je neizvesnost. Naša nova drugarica. Ne više ni poznanica, svakako ne stranac. Baš drugarica. Ne znamo na koliko je došla da ostane ali koferi su joj prilično veliki i puni. Tako stojimo i gledamo se i ne možemo ni da pitamo koliko ostaje. Onda nekako idemo dan za dan pa kako bude. Svi se nadamo da će biti svakako mnogo još lepših i bezbrižnijih dana pa makar se doživotno prskali tim alkoholom :).