Kako naći meru u roditeljstvu?

Kada deca pođu u vrtić pa onda i u školu, stižu novi izazovi roditeljstva. Pitanje je kako naći meru u svemu pa i u našim očekivanjima. Koliko je za koji uzrast adekvatno od deteta tražiti i kako vrednovati ono što dete ispuni. Tu je vrlo plodno tle za kasnije teme te naše dece na psihoterapiji. Mnogi se neće složiti ali iz ugla psihoterapeuta, definitivno nije upitno da li će tema iskočiti.

Da li su roditelji očekivali previše pa se uzročno posledično dete osećalo celoživotno nedovoljno dobro ili nisu ni imali očekivanja pa je posledica nedovoljno vrednovanje sebe, dođemo na isto. Dakle mera je problem. Rekli bismo kao i u svemu. Sve što je s merom, ok je. Ne samo u roditeljstvu nego i u životu, sa hranom, sa pićem, celoživotnim konceptom. Najteže je pronaći tu tajnu mapu.

Dakle sa odvajanjima od roditelja, kreću ozbiljnija očekivanja. Recimo za uspeh u školi, dečije angažovanje na tom polju, procenama učitelja, nastavnika. Sve stane u isti koš a dete je centralna figura. Nekim roditeljima su merilo uspeha ocene, nekima samo uspeh 5.0 kroz celo školovanje i 10 na fakultetu. Tu je mesto za različita uverenja, pa i za to da li uspeh deteta nagrađivati materijalnim stvarima. Nije retka pojava. Nezgoda sa tim je što motivacija deteta postaje spoljašnja a izostane ona važnija-unutrašnja. Stava sam da je pohvala sasvim dovoljna za uspeh na školskom polju. Na kraju krajeva dete će duže i jasnije pamiti izraz lica roditelja na donošenje različitih vesti o svom postignuću i neverbalnu komunikaciju koja sve prati a neće se sećati poklona koje je dobijalo svaki čas za svaku ocenu. Pamtiće kako se osećalo kada podbaci i saopšti to roditeljima. Pamtiće posebno maminu a posebno tatinu reakciju i steći neki opšti utisak šta je u toj porodici prihvatljivo a šta nije. Postoje porodice gde se od dece očekuje da sve sama rade od početka pa kako se snađu a nasuprot njima i one gde sa detetom rade od početka pa malte ne do kraja fakulteta. Rekla bih da su to dva kraja jednog kontinuuma odnosno dve polarnosti. Opet se vraćamo na meru. Na praćenje trenutne situacije i potreba deteta.

Što se pohvala tiče, poenta je da hvalimo trud, ne nužno sam uspeh, hvalimo ponašanje koje je dovelo do uspeha. Kazne za uspeh su diskutabilne i recimo da neka koja donosi zapravo pomoć, u smislu kada dete recimo pokvari ocene, gašenje igrica dok se to ne popravi i skraćivanje vremena na internetu je sasvim razumno. Važno je da je kazna vremenski ograničena i da ne traje do u nedogled jer onda nije motivišuća. Pa recimo damo rok da se neka ocena ili ocene  poprave i onda vraćamo sve na pređašnje podešavanje. Od pomoći je zapravo jer onda nema ometajućih faktora tokom učenja. Ne vredi dete lišavati izlazaka napolje jer mu je potrebna fizička aktivnost i nanosimo štetu potpunim ukidanjem, dovoljno je skratiti boravak na to neko vreme.

Najviše se ljudi iznenade kada čuju da je prezaštićivanje jednako štetno kao i zanemarivanjedeteta. Kako? Tako što u oba slučaja mašimo potrebe deteta i zagledani smo u svoje potrebe i svoje pretpostavke oko toga šta je njegova potreba. Potrebno je da budemo svesni šta je to nama nedostajalo kad smo bili mali i da razumemo da to nisu i potrebe našeg deteta jer ono nema istoriju kao mi, nema naše roditelje za roditelje i ništa nije isto. Tako nema ni razloga zatrpavati dete time čime zapravo negujemo ono dete u nama. Tako se mašimo.

Takođe treba naći meru između podrške i frustracije. Previše podrške zapravo slabi to dete a previše frustracije nanosi štetu. Sve što dete u skladu sa uzrastom može da uradi samo, treba da uradi samo inače je prezaštićeno i kao takvo prilično nesnađeno. Tamo gde je izazov, da proba samo ono što znate da može i u skladu je s uzrastom malo i pogurajte, neka bude nelagodno jer je to važan izvor iskustva koje kasnije služi za samopodršku i za samopouzdanje. Roditelji koji se žale da im dete nema samopouzdanja su najčešće prezaštićujući roditelji ili oni koji često i grubo kritikuju i tako ga postiđuju. S obzirom da dete ne zna kakvo je i gradi sliku o sebi prvo preko poruka koje mu roditelji šalju, ako mu kažemo da je lenjo ili smotano, ono na kraju poveruje, Samopozdanje znači pouzdati se u sebe a ako nema priliku za iskustva, nakon kojih će osećati da je sposobno i da može samo da uradi šta treba, odakle da se samopouzda?

Kritike su sveprisutne i ne kažem da ne treba da postoje jer su mnoge od njih konstruktivne i pozivaju na rast i razvoj ali to nisu kritike upućene na osobu-Bas si lenj, smotan, aljkav, bezobrazan i tome slično, već one koje se odnose na ponašanje-To kako si se ponašao je bilo nepristojno, neprihvatljivo, delovalo je veoma loše i tome slično. Dakle samopouzdanje ozbiljno narušavamo kritikama punim besa i ljutnje. Naravno da nismo roboti koji će uvek uraditi i reći ispravnu stvar. Dovoljno dobro je da smo svesni šta govorimo, gde smo omanuli pa i nakon greške u redu je priznati je i redefinisati izrečeno. Tako dete učimo i svesnosti i odgovornosti i tome da svi grešimo i da je to ok. Potraga za merom je zapravo celoživotna, što u roditeljstvu što u bilo kojoj životnoj sferi i odatle se i razvijamo.