Ima dosta definicija ljubomore ali je suština u strahu od gubitka značajnog drugog. Ljubomora pored straha podrazumeva ljubav prema tom značajnom drugom. Priroda ljubavi je takva da se može desiti u svakom momentu da onaj drugi prestane da nas voli i da poželi da izađe iz odnosa. Budući da je svako toga svestan odatle i strah da će se tako nešto dogoditi i da će nas partner ili partnerka napustiti.

Mi od rođenja spoznajemo ljubav kao i kroz odrastanje pa se tako i sa ljubomorom srećemo još u detinjstvu. To možemo videti u višečlanim porodicama kada se rodi drugo dete. Tu se javi nekada i ljubomora oca koji se plaši da će pojava deteta odvući partnerku od njega i da postoji mogućnost da je na taj način izgubi. Onda se javi i kod starijeg deteta jer mama i tata više ne pripadaju samo njemu i jer se struktura, pa samim tim i odnosi u prodici, menjaju. Jako je važno kako se roditelji nose sa osečanjem ljubomore i koje su njihove intervencije. Neretko je to izazivanje krivice kod deteta što nije korisno. Korisno da je svako osećanje prihvatimo, imenujemo i kažemo da je u redu da se oseti. Ono na čemu radimo je zapravo ispoljavanje osećanja i tu menjamo način ispoljavanja. Tako recimo ako dete hoće da ugrize ili udari iz ljubomore ili ljutnje mi intervenišemo na način ispoljavanja pa kažemo da je u redu da se oseća tako, da vidimo kako se oseća ali da ne može zbog toga da grize drugog ali može da kaže kako se oseća i da ode iz te interakcije dok se ne umiri. Ovo je naravno samo jedan od mnogih primera i nalina intervencija.

Kako rastemo tako se susrećemo sa ljubomorom u socijalnim odnosima pa onda i u partnerskim. Na mlađem uzrastu ona je izraženija i emotivno zrele osobe što su starije bolje kanališu i prepoznaju to osećanje. Ovde govorimo o emocionalno pismenim osobama koja preuzimaju odgovornost za sopstvene izbore i kojima je jasno da im niko ne pripada kao i da svako ima mogućnost i na kraju krajeva pravo da u odnos uđe i da iz odnosa izadje. Ovo apsolutno ne znači da se neke osobe prosto rode emocionalno pismene a druge ne. To znači da oni ljudi koji su radili na sebi, čitali, razgovarali, razmatrali svoja uverenja, koji su fleksibilni imaju više šanse da se lakše nose sa ljubomorom. Dosta zavisi i od okruženja u kom su rasli iako to nije i ne mora da bude ograničavajući faktor, kako god da su rasli.

Postoje mnoga uverenja o ljubavi, načinu na koji se ona javlja i prepoznaje, do toga kako treba da izgleda i da li treba ili ne treba da ima kraj. Tačnije da li je kraj odnosa nešto što verujemo da nećemo preživeti ili verujemo da će boleti ali da ćemo svakako preživeti.

E tu se stvar komplikuje i tu je neka fina razlika između reakcija na gubitak. Svima su nam poznata ekstremna rešenja ovakve vrste patnje odnosno straha da ćemo izgubiti značajnog drugog. Dakle neretko se dešava da ukoliko partner-partnerka poželi da ode sve se okonča tragedijom. Nekada se završi uz fizički obračun koji je jedno agresivno afektivno pražnjenje, nekad se završi ubistvom onog koji želi da ode a nekada i samoubistvom. Samoubistvo nakon ubistva ili bez, kada osoba veruje da nema života i smisla bez onog drugog. Jasno je samo kroz čitanje ovih redova, da ovakve izbore ne prave psihički stabilne i zrele osobe. Dakle adekvatno je kada osoba primeti da ne vlada najbolje svojim osećanjima a posebno ispoljavanjem ljubomore  potraži stručnu pomoć u vidu psihoterapije gde zajedno sa terapeutom može tragati za korenima svojih uverenja i na redefinisanju istih. Postoje i sjajne knjige koje mogu biti od pomoći u upoznavanju sa tim uverenjima. Ne znači da je osećanje ljubomore neadekvatno i znak bolesti. Naravno da kada primetimo da partner ima interakcije koje nam ne prijaju i koje su objektivno ugrožavajuće po odnos da reagujemo. Razlika je u tome kako ćemo reagovati i šta je ono što ćemo uraditi kada je to osećanje izraženo. Svi smo mi nekada ljubomorni ali ako u nekom odnosu verujemo da je postojanje ljubomore dokaz ljubavi onda smo u problemu. Onda se možemo namerno ponašati tako da izazivamo ljubomoru kod drugog da bi smo poverovali da nas voli. Jasno je da to nije koristan mehanizam i da je štetan.

Dakle na nama je da preispitujemo svoja uverenja, odnose, ispoljavanje osećanja i da postanemo svesni da nikoga ne posedujemo. Da je odnos kokreacija dva ljudska bića i da je odgovornost za opstanak odnosa podeljena na pola. Da svako ima prava da se predomisli. Da želje ne možemo da obećamo. Da ako je pre nekog vremena osoba nešto rekla a sada se ponaša drugačije ne znači da ono pre nije bila istina, već je bila istina za taj trenutak. Da svi biramo na šta pristajemo a na šta ne i da nije smisleno da se ljutimo na drugog ako nam radi nešto što smo sami dozvolili. Odgovorni smo za svoje izbore, postavljanje i nepostavljanje granica. Takođe nasilje iz ljubomore nije nikakav dokaz ljubavi već dokaz patologije. Ostavite vrata otvorena. I za ulaz i za izlaz. Tako ćete biti srećniji i slobodniji.