Reč, dve o pohvalama i kritikama

Da bismo bili zadovoljni ljudi nije dovoljno da se pobrinemo samo  za osnovne životne potrebe, da smo siti, obučeni i da imamo krov nad glavom. Bitna su nam priznanja drugih, za nas važnih ljudi, želimo da budemo zapaženi i iskreno pohvaljeni. Pohvala ili bodrenje mogu biti nešto što nam osoba kaže, a može biti i samo nežni zagrljaj našeg partnera, partnerke, ljubazan pogled prijatelja ili stisak ruke našeg šefa. Obično dobijamo manje pohvala, podsticaja i podrške nego što nam je potrebno da bismo se osećali uspešnima i zadovoljnima. U stvari su nas ceo život najčešće štitili od njih misleći da pohvalom možeš pokvariti čoveka.

Deci su više nego odraslima potrebne, posebno od roditelja. U prvim mesecima života o njima se brinemo pre svega hraneći ih, brinući da im nije hladno, vruće, da nisu mokri ili slično. Ali uskoro im treba i druga vrsta pažnje i ako im se ne posvećujemo trudiće se na sve moguće načine da je dobiju. Plakaće, gnjaviće nas, galamiće, neće hteti da jedu, piškiće gde ne treba i slično. Ako budu morali da biraju između toga da ih kaznimo ili da ih ne primećujemo, radije će izabrati da ih kaznimo iako je neprijatno,  samo da bi dobili preko potrebnu pažnju. Dakle kada smo loše volje, kada smo preumorni a dete nam se mota oko nogu  i sapliće nas i gnjavi nas, moramo biti svesni da nam takvim ponašanjem govori da mu je potrebna pažnja. Zagrlimo dete, recimo mu da ga volimo, i to će biti najčešće sasvim dovoljno.

Šta ustvari detetu poručujemo?

Poruke koje šaljemo mogu biti REALISTIČNE(kada opisujemo stvarnost) i NEREALISTIČNE (kad ne odgovaraju stvarnosti bilo da su pozitivne ili negativne). Ako nekome kažemo da je divan prijatelj i to odgovara istini onda je realistična a ako nekome kažemo da crta najdivnije na svetu onda je nerealistična. Pri komunikaciji treba da se trudimo da uvek upotrebljavamo samo realistične poruke.  

S druge strane poruke koje primamo i šaljemo mogu da se odnose na OSOBU i na PONAŠANJE.

Kada je poruka usmerena na OSOBU onda je to da je –ljubazna, ljubomorna, jogunasta, sebična, poštena a kada se odnose na PONAŠANJE  onda je to ono što osoba radi, odnosi se na njenu aktivnost ili proizvod te aktivnosti. (“Nikad ne dižeš dasku u toaletu“, „Nikad ne očistiš šporet posle kuvanja“).

Poruke na osobu i na ponašanje nose u sebi skrivena značenja. Svaka poruka upućena na OSOBU implicira da je neko po svojoj prirodi takav kao ličnost što je poseban problem kada tražimo od nekoga da nešto promeni. Kada iznervirani roditelj kaže sinu recimo  „Ajde misli glavom već jednom glupane“ – on ne samo da ponižava dete, već pred njega stavlja nemoguć zadatak. Definiše ga kao glupana, istovremeno tražeći od njega da razmišlja pametno. Teško i sporo se menjamo kao ličnosti ali mnogo lakše menjamo ponašanje. Mnogo je lakše reći da nam smeta mokra daska  na wc šolji i tražiti promenu upravo tog ponašanja nego od nekoga tražiti da postane uredan.

Poruke upućene detetu kao OSOBI su glavno sredstvo kojim gradimo detetov identitet pošto oblikuju njegovu svest o sebi. Ono utiče na to da li je dete zadovoljno sobom, da li veruje u svoje sposobnosti i da li se poštuje.

Dok je još malo dete nema nikakvu predstavu o tome kakvo je, ono od nas mora saznati kakve su osobine njegove ličnosti. PORUKE ADRESIRANE NA DETETOVU OSOBU DIREKTNO SE UPISUJU U NJEGOVU SLIKU O SEBI I NJEGOV IDENTITET. Ponavljanjem pozitivnih poruka postižemo da dete počinje da veruje da je stvarno tako. Negativne etikete se takođe upisuju na isto mesto!

Takođe kao što nerealistične poruke upućene na osobu  („Uvek si sebican“, „Najdivnije si dete na svetu“) tako ni nerealistične poruke upućene na ponašanje nemaju mesta u našem rečniku(„Nikad ništa ne uradiš kako treba“). Zašto? Jer su iskrivljene, nejasne, i ne odražavaju stvarnost. Dete kome su namenje ne zna kako da ih razume, posebno neodređene – „Ništa ne uradiš kako treba“- . Nekad je u pitanju i preuveličana istina koja može da bude opasna jer ako smo detetu rekli dok uči da vozi tricikl da to radi fantastično ono može poželeti da se uključi u saobraćaj.

Kritika bi jasno trebalo da  govori šta je to što očekujemo od deteta  i šta tražimo da promeni.

Kritika jeste izazivanje neprijatnosti kod drugoga, a ta neprijatnoist je ono što stimuliše na promenu ponašanja. Međutim kada kritikujemo i nama je neprijatno, jer ne želimo da izazivamo takva osećanja. Isto tako mi volimo naše dete i ne želimo da se oseća loše. Da bi dečije uši čule na najbolji način prijatne i neprijatne stvari koje hoćemo da im kažemo, onda bi trebalo da se držimo ovih par pravila.

Ako istrajemo u svojim zahtevina i ostavrimo zaprećenu kaznu deca će sledeći put znati da mislimo ozbiljno i promeniće ponašanje već posle kritike ili pretnje kaznom.